Saopštenje žirija IX Novog Tvrđava Teatra

Jedna od najinteresantnijih stvari koje se tiču teatra jeste da u njemu svi glume. I šaptači, i upravnici, i kafe-kuvarice. To čoveka može silno zabavljati, navesti ga da i sam napravi od toga nešto – libreto za grandioznu operu, na primer. Upravo ta činjenica mogla bi biti naše ogledalo čudesnog, taj davnašnji, večni san – život u kojem svi živi pevaju! Lepa parada, zar ne?

U jednoj od najznakovitijih narodnih pesama iz antologijskih zbirki Vuka Karadžića, dakle, u pesmi Zidanje Skadra, neimari nikako ne mogu da sklope svoj Grad, crte svoga lica, ne mogu da izgovore do kraja svoje ime, jer im to ne dozvoljavaju sile nadnaravne, sile nedokučive, sile nemerljive. Samo što sastave svoju priču, ona preko noći biva skršena i srušena u pepeo i prah. Neimarima nije dozvoljeno ni da sazidaju parodiju srećnog grada kao Borhesovi besmrtnici. Upravo – ništa.
Sve dok žena najmlađeg, najčestitijeg i najnaivnijeg brata ne bude, na zahtev nemilosrdne vile, uzidana u temelje, žrtvovana na prevaru. Kada shvati da se njeni najbliži ne šale, mlada Gojkovica moli glavnog majstora da joj ostavi prozore na dojkama kako bi mogla da doji svoje grlato dete. I mleko, legenda kaže, teče iz otvora i kada se mlada žena više ne čuje, kada zauvek utihne. Teče neprestano (kako veli narodni pevač) zarad čuda i zarad lijeka, što su, u stvari, razlozi za umetnost. Jer šta je umetnost drugo nego čudo i lek? Čudo i lek, najčujniji povodi 9. festivalskog izdanja Novog Tvrđava teatra zbog kojih smo se ove godine i sastajali.

Kad kažemo bogomdan, onda govorimo o autoru koji još veruje u čudo, u priču. Možda je i istina postala nesvakidašnja stvar? Svaka od priča koje smo, u slavu istih neporecivih razloga, prethodnih večeri, slušali, ovde, u Čortanovcima, jeste mala, svakodnevna ili savremena, sapunska tragedija.

U neku ruku, svaka Kafkina priča jeste poremećena teološka rasprava, apsurdni mirakul.
I Kafkina glasovita skaska Umetnik u gladovanju mogla bi se čitati kao ovaploćena prethodnica nekog konceptualističkog performansa iz budućnosti (koja je, danas, prošlost).

Žiri festivala (Ivana Đurić Paunović, Jovana Balašević i Laslo Blašković) doneo je odluku da Nagrada ua najbolju predstavu pripadne predstavi Umjetnik u gladovanju Narodnog pozorišta Sarajevo, a u režiji Alena Šimića. Bez velike patetike, ali i bez prevelike ironije, mladalački poletno, ekipa ove predstave autentičnim, sopstvenim glasom razvija igru, unutar kafkijanskog okvira, kao da neki drugi uopšte postoji, koja je život sam.

Nagrada za najboljeg glumca pripala je Nikoli Ristanovskom za ulogu doktora Tomasa Stokmana u predstavi Neprijatelj naroda Henrika Ibzena (Makedonski narodni teatar Skoplje), koju je izneo suvereno i moćno, sasvim se savremeno snalazeći u klasičnom tekstu, u koji se lako, bez sile, učitava sadašnjost oličena u problemima ekologije, slobode štampe i javne reči, neumoljivi diktat politike, ali ne kao nalog sna (koji su sanjali nadrealisti), nego nametnuta slika stvarnosti, diktatura košmara.

Nagradu za režiju dobio je Nikola Zavišić za predstavu Čuda Svetog Georgija, a u koprodukciji teatara iz Bugarske, Srbije i Rumunije. Zavišić je, između ostalog, jasno i čitko progovorio upravo o vezama i saglasjima bliskih a tako dalekih balkanskih naroda, koji se ogledaju u Čudu Svetog Georgija zanemelog pred aždajom stvarnosti koju bismo u ovom slučaju najpreciznije moglo nazvati kertesovskim lapsusom – besudbinstvo.

Davanje imena literarnim junacima i dramskim licima – čak i kada izgleda tako – ne može biti slučajno, banalno. Pretpostavimo da se to najbolje uči od ekspresionista, uostalom, možemo do sutra razbijati glavu zašto se Kafkin zatočnik, prosto i zagonetno zove – K. U to ime, specijalna nagrada za kolektivnu igru pripala je autorima predstave KAFKA MACHINE Srpskog narodnog pozorišta.

Beži čudo od čuda
Zar ne vidiš
I ovde je čudo
preteći upozorava Vasko Popa, kao da smo već doživeli kraj sveta, a da toga nismo ni svesni i bitišemo u nekoj vrsti zagrobnog života, iz kojeg nas samo čudo umetnosti može spasiti.
Sitnice koje život znače pokazuju mogući izlaz iz te nemoguće situacije, svedoče o izvesnom srećnom kraju metafizičkog ultimatuma, one pomenute svakidašnje tragedije, koja je iskorak iz kućnog pakla.
Nagrada za najbolju žensku ulogu pripala je Neli Mihajlović, koja je na ubedljiv način, u pomenutoj predstavi, predočila gore navedene paradokse, upravo kao i njen partner u predstavi, Mladen Andrejević, koji je, glumeći izvesnog neočekivanog čoveka, ovenčan na ovom festivalu Nagradom za glumu koja, sa svim mogućim značenjima, nosi ime Milana Gutovića.

Eto, tako je Žiri ocenio udeo truda i udeo čuda pozorišnih stvaralaca koji su ove godine činili naš festival. Čestitamo nagrađenima!