Достојевски на сцени Народног позоришта у Београду до 1941.

Значајан јубилеј, обележавање 200 година од рођења Ф. М. Достојевског, једног од највећих светских писаца, повод је да се кроз изложбу посвећену извођењима његових дела на сцени Народног позоришта у Београду у првим деценијама 20. века, осврнемо и на непроцењив значај утицаја руских сценских уметника а нарочито руске емиграције на развој театарског живота у Србији пре и између два светска рата.

Прва поставка, драматизација романа Злочин и казна 1907. године, показује спремност младе националне театарске сцене (Народно позориште у Београду је основано 1868) да се упусти у озбиљан и храбар подухват постављања на сцену изузетно захтевних дела овог руског класика. Уследиле су премијере: Браћа Карамазови 1913, Ујкин сан 1930, Злочин и казна 1935. (нова драматизација) и Идиот 1937. године.

Изложба Достојевски на сцени Народног позоришта у Београду до 1941. је остварена са Руским домом у Београду и Руским научним институтом.

Отварање је у уторак, 30. новембра у 12 сати, у холу Руског дома. Изложба траје до 6. децембра 2021.

Јелица Стевановић

ДОСТОЈЕВСКИ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ ДО 1941.

Први сусрет београдске позоришне публике са делом великог Фјодора Михајловича Достојевског збио се 8. децембра 1907, на премијери Злочина и казне у драматизацији Ј. А. Пљушчевскога-Пљушчика-Дељера (превео с француског В. А. Лучић, редитељ Милорад Гавриловић). Комад је чинило девет слика са епилогом: „1. Причања Мaрмеладова; 2. Пред злочином; 3. Убиство; 4. Долазак родбине; 5. Код Порфирија Петровића; 6. Казна је почела; 7. Лажни убилац; 8. Код Соње; 9. Клопка; 10. На страдање“.
Уследила је поставка романа Браћа Карамазови у драматизацији Жака Копоа и Жана Круеа (превео с француског Д. Фртунић; премијера 30. октобра 1913). Представу је режирао Александар Иванович Андрејев, некадашњи члан Уметничког позоришта из Москве, који је 1. октобра 1911. именован за главног редитеља и директора позорнице Народног позоришта.
По завршетку Првог светског рата и Октобарске револуције, велики број уметника напушта СССР и лута Европом, у борби за људску и стваралачку егзистенцију. Значај руске емиграције на развој нашег националног театра је велики, нарочито у домену опере и балета, али је упркос језичкој баријери имао знатног утицаја и на драмско сценско стваралаштво. Од 1. новембра 1920. стални редитељ је некадашњи члан МХТ-а, Јуриј Љвович Ракитин, а трупе састављене од избеглих чланова овог знаменитог ансамбла су између 1920. и 1931. у више наврата гостовале у Београду, доневши на нашу сцену сасвим нов приступ глуми. У разнородном репертоару налазила су се и дела Достојевског: Браћа Карамазови (1920. и 1925), Село Степанчиково (1924, 1925. и 1930), Злочин и казна (1929).
У периоду између два светска рата, Народно позориште у Београду реализује још три поставке по делима овог писца: Ујкин сан у драматизацији Карла Фолмелера (превео Милан Беговић, редитељ Јуриј Љвович Ракитин, сценограф и костимограф Владимир Жедрински; премијера 14. маја 1930); Злочин и казна у драматизацији П. Краснопољског (превео В. Живојиновић, редитељ Н. О. Масалитинов к.г, сценограф В. Жедрински; премијера 26. марта 1935) и Идиот у драматизацији Миодрага М. Пешића (редитељ Тито Строци к.г; премијера 30. децембра 1937).
Скоро по правилу, критичари нису били задовољни драматизацијама, превасходно због губитка психолошке димензије оригиналних дела. Изузетак чини комедија Ујкин сан која је изазвала сасвим опречна мишљења – од уопштеног негодовања због транспоновања романа и приповедака у позоришне комаде, до хвалоспева да је немачки писац готово постигао савршенство у транспоновању књижевног у сценско дело. Редитељ је комаду приступио као гротески, што је представи дало посебну драж.
Уочи Великог рата, а нарочито у међуратном периоду, захваљујући руским уметницима који су се задржали у Народном позоришту (редитељима Андрејеву и Ракитину, те сценографима међу којима је био и Жедрински), као и гостовањима некадашњих чланова МХТ-а, београдски глумци су усвојили нов, савремен приступ глуми која је посебно долазила до изражаја у инсценацијама Достојевског – на радост публике и одобравање критике.