Srbija: Događa se plagijat ubistva Cezara?!

Puna tri dana produženog vikenda, ili još preciznije 72 sata, uoči državnog praznika Srbije, iskorišćena su da se zabezeknutoj javnosti još jednom objasni zašto bi bilo važno da Tomislav Nikolić, aktuelni predsednik odustane. Da dragovoljno prihvati završni čin. Plagijat ubistva nemoćnog Cezara, insceniran je posle Nikolićevog misterioznog dogovora sa Miškovićem, piše Al Džazira

PREDSEDNIČKI izbori u Srbiji se, po svemu sudeći, pretvaraju u referendum za i protiv vlasti. Naprednjaci i socijalisti su čekali i dočekali, da Aleksandar Vučić prihvati jednoglasni predlog da bude zajednički kandidat za predsednika Srbije.

To je treći put, za samo četiri godine, da se u Srbiji održavaju izbori čiji je glavni akter Aleksandar Vučić. U prethodne dve runde, odluku o učešću na izborima, bivši Miloševićev ministar za informisanje i Šešeljev kum, doneo je zbog navodne neophodnosti da apsolutnom većinom dobije pun legitimitet da vodi Vladu (2014) i posle izjalovljene namere da ima neograničen mandat za reformske poteze (2016). U drugom izbornom pokušaju, prošle godine na vanrednim izborima, Vučić je želeo da se kurtališe Ivice Dačića, ali je zbog pogrešne procene završio sa desnicom u parlamentu i “malim Slobom”, koji mu je još potrebniji. Iščekivanje konačne odluke o kandidatu naprednjaka za predsedničke izbore proteklo je u tabloidnom podizanju tenzija, kao pred početak grandioznog „selebriti rijalitija“, u kome producenti tek minut do dvanaest otkrivaju imena svih učesnika. Puna tri dana produženog vikenda, ili još preciznije 72 sata, uoči državnog praznika Srbije, iskorišćena su da se zabezeknutoj javnosti još jednom objasni zašto bi bilo važno da Tomislav Nikolić, aktuelni predsednik odustane. Da dragovoljno prihvati završni čin. Plagijat ubistva nemoćnog Cezara, insceniran je posle Nikolićevog misterioznog dogovora sa Miškovićem. Taj susret, na salašu u Čeneju, presudio je da Vučić kandiduje sam sebe, jer je u zaziranju da svoju sudbinu prepusti drugom, postalo neizvesno hoće li i dalje biti prvi. Predsednik, premijer ili vođa. Svejedno, ali sve drugo bilo bi igranje ruskog ruleta, bez obzira što Toma Nikolić, prema reakcijama iz vladajuće koalicije „dojučerašnji faktor regionalne stabilnosti, a danas državni neprijatelj i svedok saradnik stranih službi, ako izgubi bitku s predsedničkom gravitacijom, neće jeftino da proda mandatarsku kožu“.

Po oficijelnoj agendi: rođendanska torta, kandidatura ili penzija? Na insajderski scenario navodnog odustajanja od predsedničke trke Toma Prvi Učeni je preliminarno pristao, ali je onda kao grom iz vedra neba, u finišu njegovog rođendanskog slavlja, šefica kabineta Stanislava Pak, (do)javila Ljubinki Milinčić, glavnokomandujućoj u agenciji Sputnjik, vest koju su objavili svi planetarni mediji: „Aktuelni predsednik Srbije Toma Nikolić, odlučio je ponovo da se kandiduje za šefa države“. Ta informacija, delovala je najpre šokantno, a onda i deprimirajuće u vladajućoj koaliciji. Svojevrsni medijski cunami, prema oceni analitičara Dejana Vuka Stankovića, predstavlja „neočekivani politički presedan i čin ostrašćenosti“, pri Vučićevoj nameri da autokratski vlada Nemanjinom i Andrićevim vencem.

Suprotno Vučićevom pristanku na ulogu Bruta, da postane Boris Tadić Drugi, kome se totemski izazov za sva vremena suicidno obija o glavu. I, uprkos Vučićevih emocionalnih ucena, refrenskog tipa :“A, ko drugi, nego ja“. Mesecima odjekuje nesimpatična ucena vladajućeg premijera. Gromoglasnije od počasne artiljerijske paljbe 10 plotuna iz šest artiljerijskih oruđa, u znak sećanja na 1835. godinu i Sretenjski ustav kojim je Srbija postala nezavisna kneževina. Od Vučićevih poruka do izbornih pretnji Srpska kneževina bila je podeljena na okruge, srezove i opštine, a od postojanja do danas, u večito uzurpatorskom ratosiljanju za vlast. Kopi-pejst aktuelnih sudara bivših radikalskih frakcija. Međutim, što reče Olji Bećković, glumac Sergej Trifunović „više nije važno šta Vučić govori, nego je najvažnije da čvrstoruki knjaz Srbiju i sumanute dvorjane vodi u Evropu“. Zato je prirodno, što se kandidovao za predsednika, kad je već kovertirao kandidaturu za Tita. Posredno, to je geopolitičko objašnjenje da Tramp nije odlučio da ostavi Srbiju Rusima, jer bi u tom slučaju na najvažnijem mestu u državi bio nezamenjiv Vučićev mentor Nikolić, jedini Putinu bliži od njega. Jači čak i od poruka, prevedenih u izborne pretnje. Pod teretom odgovornosti za promašaje i propuste nazadno – naprednjačke vlasti, iritabilni Vučić na svako postavljeno pitanje reaguje prozivkom i potpitanjem. Naročito, kad se pomene bagerisanje pravde, zakona i časti, mada se Oliveri Jovićević, na medijskom Javnom servisu, u „Upitniku“ monološkog tipa, po sopstvenom priznanju izjasnio „protiv hajke i harange“, neumoran da pegla karijere Gašića, Vulina, Lončara, Malog. I mnogih istomišljenika, sumnjive biografije. Vučićeva Srbija sugeriše nastavak šizofrene politike. Istovremeno, osakaćene evrointegracije u seriji neobjašnjivih apsurda i produžavanje desničarskog mraka sve radikalnijim sredstvima. Gaji se srpski nacionalizam na infuziji iz Moskve, transformisan u rusku facu, nepoznatu čak i u doba Miloševića. Ali, pošto je u Srbiji dogovorna ekonomija tokom tranzicije mutirala u živahniju dogovornu politiku, kao konstantu srpskog politikanstva, izborna matematika je nus pojava. Sadašnja dramaturgija političkih podela u kojima je postulat „svako sa svakim“ ne podrazumeva sistem takmičenja, već potvrdu da je takva vrsta bliskosti prvi zakon dinamike srpske politike i neizbežni dokaz da je Aleksandar Vučić sit, a Toma Nikolić na broju. Nikolićev džak sa otpremninom Kakav – takav Vučić, gotovo u svim prognozama, već je viđen za Nikolićevog naslednika, iako prema najnovijim istraživanjima Vuk Jeremić, kad se dva naprednjaka razilaze, ima najviše šansi da u drugom krugu, po uzoru na neočekivanu dramatiku iz predsedničke trke 2000. i 2012. godine bude neposredni akter tektonskih promena na srpskoj političkoj sceni. U međuvremenu, sporno je Vučićevo rešavanje personalnih dilema. Njegova bolećivost prema najbližim saradnicima, od kojih je Nikolić bez premca, može u slučaju izostanka konačnog dogovora, da bude breme teže od Nikolićevog džaka sa otpremninom. U tragikomičnoj situaciji likuje srpska opozicija. Neskriveno ohrabrena naprednjačkim podelama i kandidaturom Nikolića, po svaku cenu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog nemogućnosti Vučićevog suočavanja sa principom smenjivosti. Da još neko drugi, a ne on, može da bude centralna figura na brutalno – folklornoj sceni Srbije.

Stalne su samo promene, a Vučić je promenio naočare i sad reče u „Upitniku“ da najviše „liči na ružnog (!) Perhana iz „ Doma za vešanje“. Dosad je, iz objektivne vizure, Vučić bio neprikosnoven. Stalno, u sve tri smene, proizvodio je strah, svađao se sa svima, gušio građanske slobode i prava, palio vatre koje je potom prvi gasio. Bio je za bezuslovnu, regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose, politikom osvete i inata. Za mir obezbeđen pretnjama, naoružavanjem i večitim zveckanjem oružja. Ekstremne desničare je pacifikovao uvođenjem u Vladine kabinete, a pravnu državu pojačavao povratkom iz jazbina i sa poternica sumnjivih biznismena i kriminalaca. Sve su to neizbrisivi Vučićevi minusi. Možda veći i od neočekivanog obrta oko Nikolićeve kandidature, posle koje je inteligentno-perfidni premijer snuždeno ostao bez teksta. Religiozni bi rekli: ”Ne praštaj im Bože, odlično znaju šta rade”.

Očigledno, Vučić je svestan da je u kratkom intervalu, već počinio drugo političko oceubistvo. Ovoga puta žrtva je osnivač naprednjaka, njegov višedecenijski učitelj i poverenik kojeg se sad odriču iz novobeogradske centrale SNS-a, a četnički vojvoda Šešelj naziva „doušnikom zapadnih službi, koji ne haje za državno jedinstvo, nego vešto spinuje približavanje Rusiji“. U toku je muk. Zloslutna personifikacija. Poput istorijsko-mitske centrifuge, nameću se tradicionalne gradacije – moć, punomoć i nadmoć. Predsednički izbori u Srbiji se, po svemu sudeći, pretvaraju u referendum za i protiv vlasti. Tako je Vučić došao na vlast, posle pobede Nikolića nad Tadićem. Sličan epilog se očekuje nakon još jedne gimnastičke akrobacije na (raz)boju Savskog Venca. U sve povoljnijem ambijentu, razuđena opozicija vreba šansu iz prikrajka. Oličena u bivšem ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću i donedavnom ombudsmanu Saši Jankoviću. Janković je idealan samostalno-kritični predstavnik građanske Srbije, neka vrsta strejt Tadića, ali jedina opasnost za Vučića je Jeremić, karijerni političar s Kembridža i Harvarda, koji može da zađe, pa čak i da duboko ponire u glasačko telo naprednjaka, čija memorija pamti da je pre tri meseca upravo Vučić predlagao Jeremića za najvažniju funkciju u Ujedinjenim nacijama. Otuda pitanje kako to sad ambiciozni Vuk, oslonjen na pozamašno političko iskustvo, nije kvalifikovan za protokolarno, pa još i utešno mesto na Andrićevom vencu. U Srbiji deoba i seoba, koja večito traga za promenama i optimizovanjem vlasti, iskustvo može, ali ne mora da bude prednost. Politika je to. Telo bez duše. (Al Jazira)♦