Formirati ZSO kao jedini mehanizam zaštite prava i bezbednosti Srba na Kosmetu

Zvanični sajt Vlade Republike Srbije prenosi u celini govor Dačića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, na kojoj je razmatran novi šestomesečni izveštaj Generalnog sekretara UN Antonija Gutereša o radu Misije UN na Kosovu i Metohiji (UNMIK):

„Gospodine predsedavajući,

Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,

Dame i gospodo,

Kao i uvek do sada predstavlja mi čast što sam danas ovde. Uveren sam da napori specijalne predstavnice generalnog sekretara, gospođe Zijade, imaju konstruktivne namere i cenimo njenu želju i angažman. Međutim, činjenica je da izveštaj koji danas razmatramo nije i nikada neće biti dovoljan za sveobuhvatno i suštinsko razumevanje svih implikacija bezbednosnih i drugih izazova na Kosovu i Metohiji na regionalne i globalne tokove. Stoga je nastavak razmatranja izveštaja generalnog sekretara u otvorenom formatu od ključne važnosti kako bi se celokupnom članstvu Ujedinjenih nacija i široj javnosti što bolje opisala kompleksna i uznemirujuća situacija na prostoru Kosova i Metohije.

Obraćam vam se u trenutku kada se u ovom uvaženom telu nikada glasnije nisu čuli pozivi na poštovanje Povelje Ujedinjenih nacija. Upravo te apele Republika Srbija kontinuirano upućuje u prethodne dvadeset i četiri godine, ali sa jednom malom i značajnom razlikom. Mi smo od strane moćne manjine navedeni da verujemo da je primer Kosova i Metohije takozvani sui generis. Kroz istoriju se pokazalo da ovakvi izuzeci prave presedane, a presedani itekako utiču na postojeća pravila i tumačenja normi međunarodnog prava. Očito je da postoje dvostruki standardi koji dovode do toga da se različito gleda na univerzalni princip poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta svake države članice UN. To izgleda ne važi jedino za Srbiju.

Zato mi je dužnost da i danas pozovem na doslednu primenu važeće, ponavljam – važeće Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, koja, na žalost, do dan danas nije dosledno i u potpunosti implementirana. Istovremeno, u skladu sa ovom rezolucijom, pozivamo na nesmanjeno prisustvo i delovanje UNMIK u neizmenjenom kapacitetu, punom obimu i predviđenom mandatu. Rezolucija 1244 kao vaš akt iz 1999. godine je i dalje na snazi. Ili je ukinite ili je poštujte. A ako je ne poštujete, onda je pitanje da li UN više postoje.

Dame i gospodo,

Dijalog Beograda i Prištine se nalazi u jednom vrlo složenom i politički važnom, a možda i odlučujućem momentu. S jedne strane, dogovorima iz Brisela od 27.02. i Ohrida (18.03), uz posredovanje Evropske unije, očuvali smo momentum u pokušajima normalizacije odnosa. S druge strane, a to i sam Izveštaj generalnog sekretara delimično pokazuje, na terenu i dalje vlada atmosfera straha, neizvesnosti i pritisaka prema Srbima i drugim nealbanskim zajednicama. Pre svega, neophodno je da se svi dosadašnji dogovori, još od Briselskog sporazuma, koji sam potpisao pre 10 godina zajedno sa Ketrin Ešton i Hašimom Tačijem, dosledno i u potpunosti sprovedu. Potrebno je da se što pre formira Zajednica srpskih opština, jer je ovo jedini mogući mehanizam zaštite prava i bezbednosti srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Dame i gospodo,

U ovoj istoj sali pre 10 godina, 14. juna 2013, održana je sednica SB UN posle potpisivanja Briselskog sporazuma, gde je on ocenjen kao istorijski važan dokument. Tadašnji Generalni sekretar UN Ban Kimun je u svom izveštaju napisao da sporazum predviđa osnivanje Zajednice srpskih opština sa statutom i okvirom nadležnosti. Tadašnja šefica Misije SAD Suzan Rajs je izjavila da Sporazum potvrđuje dalekosežnu lokalnu samoupravu za etničke Srbe na severu. Šef francuske delegacije Brijen rekao je da Kosovo mora da obezbedi buduću zajednicu sa suštinskom autonomijom u oblastima gde Srbi čine većinu. I šta se desilo za ovih 10 godina? Ništa.

Svesni smo da ovu obavezu Priština svesno izbegava, a poražavajuće je da tek 2. maja počinju razgovoru na ovu važnu temu, iako je ona prepoznata kao ključni i prvi korak u implementaciji evropskog plana i to ni manje ni više nego od visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepa Borela, koji je celoj evropskoj zajednici rekao da Zajednica srpskih opština mora da bude formirana, citiraću, odmah. Mi smo sigurni da, imajući u vidu sve što je do sada rađeno, Kurti nikada neće ispuniti obavezu formiranja Zajednice srpskih opština, jer njemu cilj nije mir i uspeh dijaloga, već da protera sve Srbe sa Kosova i Metohije. A kao što znate, formiranje Zajednice srpskih opština je prvi i neophodan uslov za dalju implementaciju dogovora iz Brisela i Ohrida. Drugim rečima, potrebno je da se svim ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji osigura dostojanstven i normalan život. Želeo bih da naglasim da će Republika Srbija preduzeti sve zakonite političke i ekonomske mere kako bi zaštitila živote i osnovna ljudska i politička prava Srba i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. U cilju nastavka sveobuhvatnog socijalnog i ekonomskog napretka srpskih sredina, Vlada Srbije će kroz poseban investicioni program ubrzati infrastrukturni razvoj i povećati mere finansijske podrške privredi, poljoprivrednicima, mladima i socijalno ugroženim kategorijama.

Dame i gospodo, članice Saveta bezbednosti UN,

Surova je istina da je, za proteklih 20 godina, Kosovo i Metohija od multietničke sredine postala gotovo etnički čista teritorija. Ponoviću podatak da je u Prištini živelo više od 40.000 Srba, a da ih danas ima manje od 100. U drevnom carskom gradu Prizrenu, u kojem sam rođen, a za koji mi je danas neophodna dozvola da ga posetim, ranije je živelo više od 10.000 Srba, ostalo ih je dvadesetak, i tako dalje, i tako dalje… Kojim rečima biste vi opisali ovaj fenomen prema kom se sistemski radi na eliminisanju svih Srba, uz oduzimanje svih njihovih prava? Da li postoji podrška za ovakvo destruktivno delovanje i ko je pruža?

Poražavajuće je da nakon 24 godine od Rezolucije SB 1244 u Izveštaju Generalnog sekretara i dalje stoji broj od 200.000 raseljenih sa Kosova i Metohije, a da je povratak na tako niskom nivou (u izveštaju koji smo čuli i videli i pročitali, zabeleženo je 112 dobrovoljnih povrataka, od čega 60 kosovskih Srba) da su nam ovim tempom potrebni vekovi da se svi prognani vrate u svoje domove i na svoja ognjišta. Dobro ste me čuli, vekovi. Povratak koji je manji od 2%, znači 1.9%, je najmanji procenat povratnika u postkonfliktnim područjima u celom svetu. Da li je ovaj podatak rezultat demokratskog razvoja Prištine i njenog doprinosa mirnom suživotu Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji? I da li vi zaista smatrate da ovo pitanje više ne treba da pominjemo? Da li stvarno smatrate da ti što su proterani zauvek treba da budu proterani? Ili drugačije piše u Rezoluciji 1244 ovog tela, Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?

Svedoci smo i da srpsko pravoslavno duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji podleže napadima kosovskih Albanaca po dve osnove. Oni to nasleđe svojataju kao srednjevekovne albanske objekte ili ga lažno predstavljaju kao vizantijsko ili ilirsko. U dvadeset prvom veku svedoci smo brisanja istorije, uništavanja pojedinih objekata Srpske pravoslavne crkve, skrnavljenja pravoslavnih grobalja i uskraćivanja prava na slobodu veroispovesti. Građani ne mogu ni da dođu na grobove svojih predaka. Da li je ovo princip samoopredeljenja jednih nauštrb eliminisanja drugih? I u ovom delovanju evidentan je cilj Prištine i namera da se izbriše trag svemu što je srpsko na Kosovu i Metohiji. Pridodajmo tome i aktuelni trend učestalih etnički motivisanih napada na verske praznike. Ranjavanje jedanaestogodišnjeg dečaka Stefana Stojanovića i njegovog dvadesetjednogodišnjeg rođaka Miloša Stojanovića, čiji je greh bio obeležavanje pravoslavnog Božića i odlazak u šumu po sveto drvo Badnjak, i sve to postavlja pitanje kakvu poruku šaljemo preostalom srpskom stanovništvu na Kosovu i Metohiji? Kakve smo mogućnosti stvorili za povratak 200 000 Srba koji su prognani sa Kosova? Kakve su perspektive za ostanak preostalih nealbanskih zajednica?

Rezignirani trenutnim stanjem demokratije na Kosovu i Metohiji, legitimno izabrani predstavnici Srba su istupili iz političkog života, insistirajući na ispunjenju dobro poznatih uslova: pod jedan, i ovde jasno podržano pre 10 godina, uspostavljanje Zajednice srpskih opština, to je međunarodna obaveza Prištine, tačno naznačena i u ovom telu, citirao sam pre 10 godina; omogućavanje slobode kretanja Srba i povlačenje protivpravno raspoređenih albanskih specijalnih policijskih snaga sa severa Kosova i Metohije, sve je ovo bilo predviđeno Briselskim sporazumom. Beograd je podržao ovaj vid mirnog protesta i zahteve srpske zajednice smatra logičnim i legitimnim.

Podsetio bih vas da je tokom prošle godine Srbima sa Kosova i Metohije dva puta narušeno osnovno demokratsko pravo, kada im je onemogućeno glasanje na referendumu i kada, po prvi put, nije sprovedeno glasanje na izborima 3. aprila, što je u direktnoj suprotnosti sa Rezolucijom 1244 i Odlukama OEBS. Paradoksalno, trenutno prištinsko rukovodstvo je insistiralo na nedavnom održavanju vanrednih izbora u četiri opštine sa većinski srpskom zajednicom. Srbija je u potpunosti protiv nasilnog i nelegalnog održavanja vanrednih izbora, jer nam je motiv ovakve odluke aktuelnog rukovodstva Prištine potpuno jasan – u pitanju je jasan pokušaj nasilnog oduzimanja prava i nadležnosti srpske zajednice i uspostavljanje pune kontrole. I očigledno je da za takav korak postoji podrška nekih od moćne manjine, jer priznavanje rezultata ovih vanrednih izbora predstavlja svojevrsan poraz demokratije, tačnije predstavlja okupaciju severa Kosova i Metohije. Podsetio bih vas da su izbori održani nasilno, uz velike pritiske, u kontejnerima koje su obezbeđivala ista lica koja pucaju na Srbe i druge nealbance. Prirodno, na takvim izborima je glasalo svega 13 lica srpske nacionalnosti od ukupnog broja od 45.095 ljudi. Da li vam se čini normalnim i legalnim da jedva 2% stanovništva odlučuje o sudbinama, kad kažem 2%, mislim i na 1 500 Albanaca koji su u tome učestvovali od ukupno 45 000 upisanih birača, da li je normalno da jedva 2% stanovništva odlučuje o sudbinama 98% ljudi u trenutku izraženih međuetničkih tenzija? O pravednosti da i ne govorim…. I sve to u trenutku kada se nasilno nameće razmatranje pitanje članstva Prištine u Savetu Evrope.

Ova ucena i politički manevar na tačno deset godina odugovlačenja formiranja Zajednice srpskih opština mora biti jasno i šire osuđena. Trenutno albansko rukovodstvo ne mari ni za statute, a kamoli za zajedničke vrednosti institucija čije članstvo želi da iskoristi za ispunjavanje svojih političkih ciljeva. Priština očigledno smatra da njihov presedan prevazilazi svako pravo, a da će svaki njihov potez ipak naići na razumevanje. To možda i jeste tačno, jer vizna liberalizacija sa EU koju su dobili ne uključuje Srbe sa Kosova i Metohije, tačnije diskriminiše ih u odnosu na Albance. Svi mehanizmi preuranjenog jačanja prištinskih kapaciteta samo dodatno otežavaju i obespravljuju srpsku zajednicu. Ako izostanak reakcije znači odobravanje, onda se opravdano stiče utisak legitimizacije i nagrađivanja destruktivnosti aktuelnog prištinskog rukovodstva u pritisku na nealbanske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Verujem da ćete se složiti da sve ovo teško može da potpadne pod definiciju kompromisa. Kontinuirano gaženje kolektivnih političkih prava Srba na Kosovu i Metohiji ima svoj posebno opasan i antidemokratski oblik u vidu stalnih pritisaka na predstavnike Srpske liste, legitimnih političkih predstavnika gotovo celokupnog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Za razliku od monstruma iz takozvanih Kosovskih snaga bezbednosti, koji je iz pritvora za pokušaj ubistva srpskog dečaka pušten posle samo tri meseca, potpredsednik Srpske liste Bratislav Nikolić i četvorica Srba iz Štrpca trunu u zatvoru bez suđenja i pod politički inspirisanim optužbama već punih 18 meseci.

čujete samo deo problema i narušene bezbednosne situacije na Kosovu i Metohiji, kojim nam druga strana svesno onemogućava da punu pažnju usmerimo ka pronalasku kompromisa. I godina je previše, a 10 godina je nedopustivo čekati na ispunjavanje preuzetih obaveza. Ove obaveze ne smemo zanemariti, jer ćemo na taj način ljude koji žive na Kosovu i Metohiji u potpunosti izneveriti.

Moramo se iskreno posvetiti dijalogu, ali sam nažalost uveren da ćemo i ovom prilikom u izlaganju predstavnice Prištine čuti niz optužbi na račun Srbije u pogledu očigledno različitih tumačenja dogovora iz Ohrida, kao i da će fokus biti na posledicama sukoba na Kosovu i Metohiji. I ovom prilikom će se pozivati na srpsku odgovornost, a Srbija oslikavati kao nečiji instrument. Veoma je zanimljivo da predstavnici Prištine tako olako govore o patronatima, kao i da uvek ističu isključivo odgovornost Srbije i Beograda. Jedino na šta nikad ne odgovaraju i gde vlada glasnost njihove tišine, ne čuje se ni slovo o njihovoj odgovornosti za trenutnu bezbednosnu situaciju i za neispunjavanje preuzetih obaveza poput – formiranja Zajednice srpskih opština. Moram još jednom jasno i nedvosmisleno da pozovem na bezuslovno i što hitnije formiranje Zajednice srpskih opština u skladu sa Briselskim sporazumom. Nedopustivo je da razgovori o ovoj važnoj temi kreću tek 2. maja, a da u isto vreme se sprovodi akcija unutar Saveta Evrope koja direktno podriva ovaj dijalog.

Dame i gospodo,

Ovo je dvadeset i peti put da pred ovim uvaženim telom govorim o tome koliko je Kosovo i Metohija važno za srpski narod. Srpski narod je na Kosovu i Metohiji živeo i živi vekovima. I živeće…. O tome svedoči između ostalog i naše istorijsko, kulturno i versko nasleđe kojeg se ne možemo i nećemo odreći. Čuli smo da kada želite da opravdate kršenje međunarodnog prava u pogledu priznavanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova upotrebljavate kao alibi izraz sui generis. Tačno je. Tačno je da je za Srbiju Kosovo sui generis. Tu je Srbija nastala, tu je suština srpske istorije i pravoslavlja. Četiri srpske srednjevekovne crkve na listi Svetske kulturne baštine UNESKO nalaze se na Kosovu i Metohiji – Pećka patrijaršija iz 13. veka, Bogorodica Ljeviška iz 1307. godine, Gračanica iz 1321. godine i Visoki Dečani iz 1335. godine, koje se još od 2006. nalaze na listi svetske baštine UNESKO u opasnosti, a Dečani se od 2021. godine nalaze na listi sedam najugroženijih spomenika kulture u Evropi. Dečane su gađali granatama, ispisivali su grafite Islamske države na zidovima crkve. Albanci na Kosovu ne poštuju ni odluke svojih sudova o crkvenoj imovini. Poglavaru SPC Porfiriju zabranjen je ulazak i vršenje verskih obreda na Kosovu, ulazak u Pećku patrijaršiju, koja je od 13. veka sedište Srpske pravoslavne crkve. I to je demokratija i to su ljudska prava. Zabranjen je ulazak patrijarhu Porfiriju, ali zato slobodno dolaze povratnici iz redova ISIL, Islamske države.

Podsetiću da, proporcionalno broju stanovnika, najveći broj stranih terorističkih boraca je bio sa Kosova. Trista pedeset u Siriji i Iraku. Devedeset i osam je poginulo na frontu u redovima Islamske države. I dalje ih se tamo nalazi devedeset šestoro. Tačno je, dame i gospodo, da je za Srbiju Kosovo sui generis. Kao što je Jerusalim sui generis za Jevreje. Kao što je Meka sui generis za muslimane. Kao što je Vatikan sui generis za katolike. Zato ovde u sedištu UN želim jasno da kažem, u ime Republike Srbije, da Srbija ne može i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, niti će prihvatiti i glasati da Kosovo postane članica UN.

Isto tako sam više puta ponovio da Srbija želi mir, želi da razgovara i da doprinese postizanju dugo željene normalizacije prilika i mirnog života Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji. U ovoj fazi dijaloga, mi nemamo vremena za gubljenje i dužni smo da se istinski posvetimo konačnom cilju koji, makar sa srpske strane, predstavlja miran suživot i normalizaciju prilika.

Kao što sam istakao i na početku – u trenutku kada se nikada glasnije poziva na poštovanje Povelje Ujedinjenih nacija sa punim pravom očekujemo da ovi apeli važe jednako za sve države članice Ujedinjenih nacija. Danas smo, nažalost, svi svesni posledica podrške jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova 2008. godine. Mi smo pokušali da upozorimo na negativne efekte ovakvog poteza, koji su se obistinili, otvorena je Pandorina kutija u međunarodnim odnosima. Nezavisnost takozvanog Kosova je dovela do ozbiljnih turbulencija u međunarodnim odnosima, podela među državama, kako globalno, tako i u svim međunarodnim organizacijama i političkim grupacijama. Petnaest godina od proglašenja takozvane nezavisnosti želim da vam veoma jasno i precizno kažem, pod punom odgovornošću, kao ministar spoljnih poslova koji poznaje stav svake od zemalja koje su članice Ujedinjenih nacija, da je 28 zemalja povuklo priznanje Kosova u poslednjih nekoliko godina i da od 193 članice UN, 84 priznaju Kosovo. Dame i gospodo, ne postoji način da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija, jer jednostavno nemate većinu. To možete da pitate i trenutne članove Saveta bezbednosti.

Dužan sam ovom prilikom da još jednom izrazim zahvalnost većini država članica Ujedinjenih nacija koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova poštujući međunarodno pravo, svesni, kao i mi, opasnosti da jednostrani potezi koji dovode do narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne države mogu da se preliju i na druge regione i države u svetu.

Na kraju, svim članicama Ujedinjenih nacija i ovom uvaženom telu želim da poručim samo jedno – poštovanje Povelje i Rezolucija UN želimo da pravi efekat i normalizaciju globalnih tokova postavimo kao univerzalni princip koji će važiti za sve i primenjivati se – bez izuzetaka i bez dvostrukih standarda.

Apsolutno smo opredeljeni za dijalog. Kao što vidite, još pre 10 godina sam ja potpisao Briselski sporazum. Drugu stranu zanima samo nezavisnost Kosova. Ovaj sporazum u Ohridu i u Briselu nije sporazum o međusobnom priznanju, nego o daljoj normalizaciji odnosa. Da li je to malo za predstavnike Prištine ili ne, nije na nama da o tome odlučujemo. Mi ćemo uložiti maksimum napora i spremni smo da implementiramo sve principe dogovora, ali pre toga mora da se zna da obaveza, koja je preuzeta pre 10 godina, formiranje Zajednice srpskih opština, je nešto što mora da se uradi odmah, inače nikakvog dogovora nema.

Zahvaljujem na pažnji“, naveo je Dačić.