Budući oficiri nižu uspehe i na sportskim borilištima

Foto: mod.gov.rs

Široko obrazovanje iz prirodnih i društvenih nauka kao brojni fakultativni predmeti imaju za cilj da podignu intelektualni nivo vojnih gimnazijalaca i pripreme ih za uspešne studije na Vojnoj akademiji. Ali za razliku od većine škola u civilstvu, u Vojnoj gimnaziji naročita pažnja se posvećuje negovanju fizičke kulture. Vojne obrazovne ustanove podstiču kadete i učenike da se bave raznim sportovima, a naročito nadarenima pruža se mogućnost za treninge kao i za učešće na domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Pravi primer za to su đaci treće godine Vojne gimnazije Luka Babić, Uroš Antonić i Veljko Jovičić, koji i pored visokih ocena, uspevaju da se posvete borilačkim sportovima i uz to ostvaruju zapažene rezultate na takmičenjima.

Sedamnaestogodišnji Luka, koji je rodom iz Pančeva, rekao je da je tekvondo zavoleo još od malih nogu, a posebno mu se dopala dinamika sporta.

– Kad sam bio manji, zanimao sam se za borilačke veštine. Pratio sam džudo, karate, tekvondo. Najviše mi se dopao tekvondo zbog lepih pokreta i delovao mi je zanimljivo – kazao je ovaj učenik.

Ne trpi tekvondo, a svakako ne trpe ni ocene. Luka objašnjava da je ključ svega dobra organizacija.

– Dobra organizacija je neophodna kako bismo bili uspešni u sportu, odnosno da možemo da izlazimo na takmičenja. Uslov za sve to je da budemo i odlični u školi. Takmičio sam se na državnim prvenstvima, a u oktobru 2021. godine zauzeo sam drugo mesto – kazao je on i dodao da je 2015. bio prvi na Balkanu.

Luka ne namerava da prestane da se bavi tekvondoom, a gaji nadu da će mu poći za rukom da zauzme mesto u reprezentaciji Srbije, jer kako kaže – sve je moguće.

Upisao je Vojnu gimnaziju sledeći želju da jednog dana postane oficir i dodao je da se potpuno pronašao u tome. Prija mu život u internatu, jer je tu stekao mnoge dobre drugove, a uz dobru organizaciju, dodaje Luka – slobodno vreme “ne trpi”. Vojna akademija je za njega izvestan izbor.

– Vidim sebe u Specijalnim jedinicama. Mislim da sam spreman za to i da mogu to da iznesem. Smatram da ovo neko mora da oseti i da želi. U Vojnoj gimnaziji se stiče veliko znanje , ali se, takođe, i vrlo brzo sazreva. Više se družim sa vršnjacima i mislim da je to velika prednost ove škole – naveo je on.

Sa druge strane, njegov vršnjak Uroš bavi se džudoom čak 12 godina, odnosno već je kao petogodišnji dečak počeo da trenira tu borilačku veštinu.

Učenik treće godine Vojne gimnazije, rodom iz okoline Sremske Mitrovice, objasnio je da ljubav prema tom sportu potiče iz porodice, jer se njegovi najbliži bave baš tom disciplinom.

– Majka je osvajala medalje na značajnim takmičenjima, otac je trener džudoa. Zbog njih sam i počeo da treniram i zavoleo sam ovu veštinu – ističe ovaj sedamnaestogodišnjak.

Vojnu gimnaziju je odbrao zato što voli dinamične sredine, a ne krije ljubav prema uniformi, te je postao prvi u porodici koji je odlučio da se bavi ovim časnim pozivom. Uroš i pored dobrih ocena uspeva da se uskladi slobodno vreme kao i bavljenje džudom.

– Nije teško uskladiti sve, jer znam dobro da se organizujem. Stižem da ispunim obaveze u školi, ali i na treninzima i takmičenjima. Naporan rad prate uspesi u školi i van škole, ali uopšte nije zahtevno postići tako nešto – objasnio je Uroš.

On je kazao da mu je do sada najveći uspeh drugo mesto na državnom takmičenju u džudou, ali ističe da je siguran da će učestovati na većim takmičenjima u Srbiji. Izrazio je želju da obezbedi mesto u vojnoj reprezentaciji, ali i u civilnoj.

Sledeće na redu je, kako kaže, Vojna akademija. Želeo bi da postane pilot, a ukoliko mu se ta želja ne ostvari, voleo bi da bude pripadnik Specijalnih jedinica ili pešadije. Takođe je pozvao sve mlade koji su zainteresovani da se prijave na aktuelni konkurs za upis u srednje vojne škole.

– Ako ne pokušaju, kajaće se… Gimnazija je ustanova koja se razlikuje od drugih škola i ona je dobar pokazatelj uspeha u životu. Neka probaju – kazao je Uroš.

Uz Luku i Uroša, Veljko takođe, uz odlične ocene, niže uspehe baveći se džijudžicom. Naime, na Svetskom kupu u Bukureštu osvojio je peto mesto. Kao dečak želeo je da trenira neku borilačku veštinu, a na kraju se pored karatea ipak odlučio za džijudžicu.