Премијера представе за средњошколце „Ромео и Јулија“ у Малом позоришту „Душко Радовић“

Фото: Мало позориште „Душко Радовић“

Премијера представе за средњошколце „Ромео и Јулија“ биће изведена у понедељак 14. марта у 20 сати у Малом позоришту „Душко Радовић“, док нас прве репризе очекују 17. и 23. марта.

Савремени превод који је урадила Јелисавета Милојевић, дело у новом читању и изразу, режирао је Стеван Бодрожа. Драматург представе је Марија Стојановић, сцену потписује Милица Бајић Ђуров, костим Милица Коларић, а кореографију и сценски покрет Навзати К. Кери. У представи играју Хана Бештић (Јулија), Милан Зарић (Ромео), као и Душица Синобад, Јована Цветковић, Маријана Вићентијевић Бадовинац, Катарина  Димитријевић, Никола  Керкез, Ненад Радовић и Лазар Максић.

„Ромео и Јулија“ Вилијема Шекспира је лектира у средњим школама, и заједно са представама „Бура“ и „Сан летње ноћи“ чини  Шекспирову триологију  у Малом позоришту „Душко Радовић“, која је својеврстан куриозитет у културној понуди Београда (и шире). Ванвременост овог комада, његова референтност на различите епохе и генерације људи садржана је у његовим архетипским темама. Нама је овом приликом најбитнија тема међугенерацијског неповерења и кобног покушаја контроле младих од стране старијих. Уверење старијих генерација или генерација родитеља да знају шта је њиховом потомству потребно и да стога имају право да потпуно контролишу животе младих, намећу им своје вредности и тако усмеравају те животе у правцима које они, одрасли, сматрају за пожељне – чест је извор трагедија.

Уз подршку Министарства за културу и информисање Републике Србије, Мало позориште „Душко Радовић“ започело је рад пројекту „Ромео и Јулија“ у септембу 2021. године. Идеја пројекта била је да се кроз интерактиван рад, средњошколци активно укључе у креирање садржаја који су им намењени као и да се подстакну неке од тема којима се Шекспир управо бави у својим делима, као што је адалесценски суицид.

У оквиру пројекта поред радионица и дебата са ученицима школа, одржана су јавна читања „Ромео и Јулија“ и „Венера и Адонис“.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

 Ванвременост „Ромеа и Јулије“, његова референтност на различите епохе и генерације људи садржана је у његовим архетипским темама. Нама је овом приликом била најбитнија она међугенерацијског неповерења и кобног покушаја контроле младих од стране старијих. Уверење старијих генерација или генерација родитеља да знају шта је њиховом потомству потребно и да стога имају право да намећу своје вредности, контролишу животе младих и тако их усмеравају у правцима које они, одрасли, сматрају пожељним је тако често извор страшних трагедија. Ова представа покушава да раскринка управо таква наметнута правила која попут жрвња мрве младе људе, те наметнуте идеје да постоји само један исправан начин живљења у ком се унапред зна с ким треба а с ким не треба остваривати односе, ко је пријатељ, а ко непријатељ. Покушали смо да материјализујемо крик младих за сопственом слободом, у којој се чак и из могућих грешака учи шта живот у својој суштини јесте за онога ко тај живот живи, уместо за онога ко покушава да га споља контролише и обликује. У том смислу драма “Ромео и Јулија” није само трагедија са елементима мелодраме, већ и дубоко филозофско дело.

Наш циљ није био “музејска” игра Шекспира нити пак његова потпуна деконструкција и модернизација. У форми која је скоро класична, у којој се чува лепота Шекспировог стиха, ипак се трагало за дамарима модерности, управо у разумевању шта ово дело може да значи младој публици данас. А оно што спаја младу публику данас са младом публиком било које епохе је бунт према одраслима, према њиховој ригидности. Иако ова ригидност свакако долази из аутентичне љубави и бриге, уколико не поштује границе индивидуе, она често води у трагичне одлуке и исходе. Погрешно усмерена и материјализована љубав између родитеља и деце чини судбине попут Ромеове и Јулијине могућим.

Може ли се отићи другим путем од онога којим су њих двоје отишли? Последњи сан који њих двоје сањају заједно, док њихове душе лагано прелазе “на другу страну” материјализован је као луткарска представа у представи, у којој њихова прича има срећан крај, услед неконфликтно решеног проблема и успелог покушаја разумевања између две антагонизоване породице. У том смислу, ова представа је позив да се родитељска окрутност, чији је циљ заштита, укине и претвори у међугенерацијско слушање и солидарност.

Стеван Бодрожа

РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ

У време непосредно после велике епидемије куге, смртоносне и високо заразне болести од које је само у том налету у Лондону умрло на десетине хиљада људи, у позоришту изможденом затварањима, забранама окупљања и несавладивом пошасти која сваким својим потезом изнова мрви све што је стабилно и познато, млади драмски писац Вилијем Шекспир пише комад о двоје врло младих и врло одважних љубавника који јасно осећају и разумеју да животна сила у њима неће поднети наметнуте забране и препреке ма колико се сви око њих трудили да их присиле да се заувек понашају баш онако како су и они сами одувек чинили. У лепој Верони из ове Шекспирове трагедије, у свету старе, уврежене и марљиво подгреване нетрпељивости и мржње, свету пуном окошталих и челичних предрасуда, ово двоје тинејџера, изненада пробуђених до највеће будности, јасно и недвосмислено осећају и увиђају да постоји једна друга покретачка сила, огромна и незадржива упркос стегама васпитања, традиције, друштвеног статуса, свега онога што су генерације и генерације предака у своје потомке усађивале као једини могући поредак. Преузимајући макар на трен кормило свога живота у своје руке, вођени жудњом и хитношћу која не зна за премишљање и двоумљење, њих двоје се упуштају у борбу против свих, у борбу за свет у коме ће бити слободни да неспутано одрастају, воле кога хоће и буду оно што заиста јесу, уместо оног што су им њихове заслепљене и међусобно завађене породице задале да буду. Осим што је прича о веома трагичној љубави, „Ромео и Јулија“ јесте и прича о неразумевању, о погубном недостатку комуникације и саосећања, о отуђености и хладноћи, о незајажљивој мржњи, амбицији и стремљењу ка моћи и превласти. О појавама чије су последице често далекосежније и разорније од сваке куге, а чије су жртве, без изузетка, сви.

Марија Стојановић

Опширније о представи: http://www.malopozoriste.co.rs/predstave/romeo-i-julija