Сребреница – ратни злочин или геноцид

Пише: Зоран Ђорђевић, в.д. директора ЈП Пошта Србије

Већ више од две деценије, сваког јула, простор Западног Балкана, тачније средиште бивше СФРЈ – Босну и Херцеговину – изнова заболи иста и, очигледно, незарасла рана – злочини почињени у ратним сукобима половином деведесетих година прошлог века. Та рана, најновија, својим болом придружи се болу оних бивших, такође незараслих рана, и оживи све наше бивше, прадедовске омразе, јаве се поново авети прошлости и заједничка будућност свих народа на овом простору опет постане упитна и, учини се, неизвесна и далека.

Пресуда Хашког трибунала генералу Ратку Младићу (којом је он осуђен на доживотни затвор због злочина геноцида почињеног од стране трупа под његовом командом на територији Сребренице, од јула до августа 1995.године), ту рану само је додатно продубила и учинила је „живом“ раном, оном која, барем за сада тако изгледа, никада и неће моћи да зарасте, јер јој, поред осталог, и сама њена квалификација – геноцид – то не дозвољава.Најчешћи узрок који доводи до поновног распламсавања полемика око тога шта се заиста догодило у Сребреници половином 1995.године управо је та квалификација, јер њен правни оквир и правна основаност изазивају контроверзна тумачења, а онда то даље производи и сва друга спорења – која на крају заврше међусобним оптуживањем за све злочине икад почињене у свим сукобима и ратовима који су, нажалост, овде вођени.

Правна дефиниција геноцида – као међународног злочина намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних или религијских група – како би се то, најкраће, могло сажети на основу чланова 2. и 3. из Конвенције УН о спречавању и кажњавању геноцида, донете 1948.године, која то поступање квалификује као дело злочина без обзира на број жртава који је у њему настао, главни је аргумент оних који инсистирају да се у Сребреници геноцид и догодио. С друге стране, многобројна чињења у ратним условима, или у сукобима ограниченог интензитета у новијој светској историји – почев од савезничких бомбардовања немачких градова у II светском рату, преко Хирошиме и Нагасакија, вијетнамског и авганистанског рата, многобројних сукоба на афричком континенту (уз изузетак злочина у Руанди, за које је суђење у току), рата у Заливу, бомбардовања СРЈ, до сукоба у Либији и Сирији – у многим својим аспектима и резултатима имају такође обележја злочина геноцида, али за њих никада никоме није суђено, нити су уопште била правно процесуирана, чак ни као ратни злочини, већ је на њих међународна јавност остајала нема, или, најчешће, само деклеративно и начелно заузимала став који се противи таквом поступању, углавном великих и моћних светских сила.

Политика дуплих стандарда, у овом случају – и дуплих правних стандарда – праћена претходном агресивном медијском кампањом која оправдава употребу силе уопште, накнадно има за циљ да и све оно што се догађало, као и последице које су настале, формално-правно нивелише, уоквири, у какав-такав стварносни, политички коректан – како се то данас каже, прихватљив рам, који ће аболирати од одговорности све оне који су силу применили, али и да пружи правно оправдање, углавном базирано на тобожњој заштити људских права и слобода и заштити демократије, онима који су, у примени те, такве и толике силе, прешли границе зацртане управо међународним правом.

При томе се, наравно – намерно, заборавља да није могуће извлачити паралеле и применити аналогију при закључивању када је проблематика ратних злочина (па и злочина геноцида као најтежег појавног облика) предмет разматрања јер би, у супротном, можда могло бити постављено и понеко питање које се  тиче времена колонизације америчког континента и судбине његових староседелаца, Индијанаца (нису ли резервати који су за њих били формирани некаква претеча, праслика, концентрационих логора – могао би приметити неко недобронамеран и политички некоректан), или понеко које сеже до времена колонизације Африке и понашања колонизатора у тадашњем Конгу, Алжиру, Етиопији… Примера има још. Њима, нажалост, светска историја обилује – рецимо од јапанске окупације Кине и милионских жртава које је кинески народ поднео, па све до наших дана и ових простора и назови „ослободилачких акција“ хрватске војске – оличених у „Бљеску“ и „Олуји“, када је протерано преко 250.000 Срба и почињени бројни злочини над цивилним становништвом за које готово да нико није одговарао, или су појединци осуђени на симболичне казне.

Али – то је нека друга прича, о којој би историја тек требало да донесе истинит, објективан и непристрасан, дневном политиком и политичким интересима неруковођен суд – када већ људска правда, међународно право и савест то нису учинили, и не чине, иако нужно морам да поменем не тако давну прошлост и Јасеновац, али и остале усташке логоре смрти за Србе, Јевреје и Роме, као парадигму и еклатантан пример покушаја ревизије историјских чињеница и њиховог тумачења па, самим тим – и исправног закључивања, просуђивања и пресуђивања о томе шта је било и како се, и зашто, нешто заиста догодило.

Да се вратимо конкретном случају и врло блиској историји. Нису ли Скелани, Залужје, Коњевића поље и Кравица (да поменемо само нека од преко 30 српских села у околини Сребренице, која су опљачкана, спаљена и разрушена и у којима је убијено преко 3000 недужних људи, жена и деце) – такође нешто што би се, ако примењујемо исту правну регулативу и на исти начин је тумачимо, могло третирати као злочин који има обележја геноцида, и није ли онда и Насер Орић, као ратни командант „демилитаризоване зоне“ (и његових 5000 наоружаних војника унутар ње!) Сребреница одговоран за поступање својих трупа!? Међународно право, оличено у међународном суду, каже да није. Убијање српских цивила у околини Сребренице није, за међународне судије, злочин геноцида, иако је суд констатовао да су злочини почињени, али и да за њих Орић није крив.

Генерал Ратко Младић јесте, и то за геноцид, како кажу и како су пресудили, иако су многи међународни експерти (Ерафим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, др.Гидеон Грајф, стручњак за питања холокауста, Јехуда Бауер, историчар и истраживач холокауста, Имран Хосени, улема, историчар и стручњак за исламску религију – да поменем само неке) – изнели врло квалификоване и валидне аргументе у прилог томе да је оно што се догодило у Сребреници ратни злочин, масован по броју жртава ратни злочин, за који нико, склон истини, и не спори да се одиграо, али да то није дело геноцида, ни по једном од битних елемената који неки злочин правно одређују и квалификују као такав.

Ниједна од бројних жртава (званичне бројке сребреничког масакра варирају у зависности од извора до извора, и крећу се од 800 до 8372 убијених) није усмрћена због свог личног својства, због онога ко је и/или шта је, као што и чињеница да је велики број жена и деце био организовано евакуисан из Сребренице – доказује да није постојала намера да се – ни потпуно, ни делимично – уништи одређена национална, етничка, расна или религијска група, чиме овај, неспорни, ратни злочин губи обележја геноцидног поступања па, следствено томе, и пресуђивања о њему по том основу. Такође, да оставимо по страни и то колико је од укупног броја страдалих своје животе изгубило у борби, са пушком у руци, пробијајући се из „демилитаризоване зоне“ ка територији под контролом јединица армије БиХ – па потом било проглашено жртвама злочина, као и оне који су проглашени мртвима а накнадно се сами огласили, живи и здрави, понекад постајући и сведоци у судским поступцима вођеним против српских официра, као и тешкоће при тачном утврђивању броја страдалих и начина на који су усмрћени, с обзиром да су неке гробнице биле секундарног карактера, односно да су лешеви убијених ископавани из једних, примарних и сахрањивани у те друге, секундарне масовне гробнице (разлози за такво поступање заслужују посебну анализу и могли би сведочити о којечему, осим што су биле искоришћене у судском поступку као докази тужилаштва да се радило о намери прикривања злочина), речју – да оставимо све то по страни, и да покушамо да се усредсредимо само на оно што би, можда, могло да буде лек за „живу“ рану са почетка овог текста.

Догађаји у Сребреници су злочин. Ратни злочин. Њега су починили појединци, или група појединаца. Многи од њих су осуђени, тако и на толико колико су осуђени, по различитим основама – као непосредни извршиоци, учесници, по командној одговорности, због чињења или нечињења, неспречавања или подстрекавања – и сваки од њих је лично, као појединац, одговоран, према пресудама, за своју улогу и поступање. Да ли је примена права у свему имала и обележја праведности и правичности, као и да ли је била селективна у толикој мери да је то неретко чини и необјективном – питања су која ће једном, ваљда, дочекати да на њих буде и одговорено без утицаја и интереса различитих глобалних центара моћи.

Република Србија је својом званичном политиком, а пре свега боравком председника Александра Вучића (тада као председника Владе) на комеморацији у Сребреници 2015.године (без обзира на све оно што се том приликом догодило), недвосмислено показала свој став по овом питању, исказујући дубоко поштовање према жртвама злочина и саосећање са њиховим породицама.

Својим сталним, проактивним настојањима да регионалне односе унапреди са свим државама Западног Балкана, на свим пољима, од трговинске, економске, културне и сваке друге сарадње, до помоћи у борби против пандемије, Република Србија исказује своју посвећеност и политичку опредељеност да мирним путем, разговорима, договорима и преговорима, са међусобним уважавањем и поштовањем, уз заједничке пројекте и јединствену визију о заједничкој будућности – успостави једну нову стварност, једну другачију реалност – у којој би све наше ране, на свим странама, коначно једном могле (и) да зарасту. Довољно да тако и буде, уз наду да је то и искрена жеља свих народа који на овим просторима живе.