Вјерица Радета – Конференција за новинаре, 22. април 2021. године

Вјерица Радета: Даме и господо, у Народној скупштини данас би требало да се усвоји ребаланс републичког буџета, који се, како је најављено, усваја и доноси ради обезбеђивања средстава пакета мера државе за мала и средња предузећа и за грађане због последица пандемије коронавируса.

Ми, српски радикали, имамо примедбе на чињеницу да се ребаланс уопште доноси, јер када је крајем прошле године усвајан буџет за 2021. годину, знало се и за пандемију,  корона није нешто што се појавило ове године. Мислимо да је у буџету који је изгласан крајем прошле године требало само другачије распоредити средства, рећи ћемо и на који начин, да би држава помогла народу и привреди. Свакако, ми поздрављамо сваку такву активност државе и немамо ништа против тога, али  мислимо да се средства из буџета нерационално користе, јер ребалансом буџета предвиђено је повећање дефицита за око две милијарде евра. То је заиста велики износ, а најгоре од свега је што ће та средства морати да се обезбеде из нових кредита, нове задужености, а кредите, то знате, неко мора и да враћа; ако не ове генерације, онда неке друге, јер ниједан кредит није добијен, а да се није вратио. Ми ћемо са ове нове две милијарде достићи ниво задужености од 61 посто, што је заиста страшно.

Пре неки дан је овде био представник Светске банке или Европске инвестиционе банке. Они хвале Србију, кажу да им је Србија један од најбољих клијената. Па наравно да јесте, кад узима кредите. Онда пошаљу ММФ, а када ММФ  разговара са представницима власти (не само у Србији него где год дођу, али конкретно сада о Србији говоримо), улога ММФ-а је да из буџета државе обезбеде средства за враћање дугова Европској инвестиционој банци и Светској банци, а шта ће остати народу и држави, њих то не занима. Зато они нама кажу да смо ми најбољи клијент, чиме власт заправо не би смела да се хвали, јер то говори баш супротно од онога што они желе да се чује.

Ми, наравно, не можемо рећи да смо смо против било какве помоћи, јер људи тешко живе. И када је прошле године  предизборно подељено оних 100 евра народу, говорили смо на једној од конференција, износећи конкретне податке, и о томе колике су најниже пензије и колика је загарантована зарада и свакако да је много милиона људи у Србији којима 100 евра много значи. Али, ми смо и тада упозоравали да начин расподеле није добар. Сада то исто кажемо и за ову нову помоћ. Сада ће свако пунолетно лице да добије два пута по 30 евра у року од неколико месеци. Шта ми сада тиме добијамо? Имате, рецимо, двоје људи, пунолетних, запослених и они чине једно домаћинство – они ће добити 120 евра. Имате, с друге стране, четворочлано домаћинство, двоје пунолетних, само једно  ради, ради за минималац, имају двоје деце од, на пример, 17 и 15 година, и они ће такође добити само исти тај износ као ово двоје људи који живе сами. Имамо још драстичнију ситуацију: имате, рецимо, самохраног родитеља који је запослен и  можда исто прима минималац, а има двоје деце, опет кажем, од 15, 16, 17 година, одрасле, али малолетне – и он ће добити само 60 евра за своју породицу. И даље мислимо да је ова расподела морала бити правичнија и да никако деца нису могла бити изостављена из државне помоћи.

Шта је овде суштински проблем? Суштински проблем је што ми у Србији немамо социјалне карте. Ми смо прва политичка партија која је 2000. године рекла да морају да се направе социјалне карте да би могло правичније да се делује у односу на социјалне случајеве. Ту идеју Александар Вучић је понео са собом када је отишао из Српске радикалне странке и у свакој изборној кампањи је причао да ће они, ево баш те године, да направе социјалне карте.  Кад смо се ми српски радикали појавили са том идејом,  нико није имао примедбу на то. Од 2000. године свака влада (а то све може да се погледа, дакле ово је све проверљиво), дакле,  у експозеу сваког кандидата за председника владе од 2000. године до овог последњег било је обећање да ће се направити социјалне карте. Прво обраћање сваког надлежног министра у влади, у Народној скупштини, у јавности било је обећање да ће се увести те социјалне карте. До дана данашњег немамо социјалне карте и зато и имамо овакве аномалије када је у питању додела државне помоћи.

Али ако смо ми, држава Србија, знали од прошле године, од марта, значи, већ је прошла година и неколико месеци од појаве пандемије, а знали су да хоће да помажу народу, па имали су довољно времена да направе социјалне карте и да коначно та расподела буде заиста правична.

Социјалне карте нису  решење свих проблема, да се разумемо, али би оне свакако на минимум свеле могућност да социјалне повластице уживају и они који живе далеко изнад просечног српског стандарда, а  са друге стране, обезбедиле би да прави социјални случајеви којима је то потребно, људи који једва састављају крај с крајем, не буду препуштени на милост и немилост. То је суштина социјалне карте. Социјална карта не решава све, али бар колико-толико објективно показује коме је помоћ најпотребнија, а ако је то некада било у Србији важно, онда је то у време ових година пандемије.

Или, на пример, пензионери. Више од милион и по је оних који имају пензију до 15.000, ту минималну пензију, између 11.180 и 15.000 динара. Њих је милион и сто седамдесет  и  још ових што примају мало преко 15.000, дакле отприлике око милион и по њих. Пензионери ће добити 110 евра у овој години, сви пензионери. За ове људе који имају минималну пензију, тих 110 евра је фактички тринаеста пензија и свакако да ће им то много значити, али зато оном који има највећу пензију то је свега једна десетина његове пензије и зашто би тај уопште добијао ту помоћ. Зашто би неко ко има плату изнад 50.000-60.000 динара добијао ту помоћ, уместо да се  укупна сума коју ће држава издвојити правично расподели онима којима заиста значи, а то су деца, незапослени, пензионери са најнижим примањима, запослени са минималцем. Чак иако нема социјалне карте постоје начини, на основу евиденција које постоје у разним службама, да се дође до података и да то буде правично подељено.

Рекох већ, ми заиста подржавамо и поздрављамо сваку позитивну акцију која иде у корист народа и државе и ми смо на једној конференцији тражили, или смо саопштењем тражили од власти да сви закупци локала, ако су локали у власништву Града Београда и локалних самоуправа по Србији, буду ослобођени плаћања закупа за све месеце када нису радили и наравно, да буду ослобођени и свих пореза и доприноса. То се није десило, али ево, имамо добру вест да ће у Београду само за мај бити ослобођени закупци пословних простора. Понављам ово намерно, пошто су реаговали за само један месец, па ће можда реаговати и за остале месеце.

Дакле, из постојећег буџета, да се није ишло на ребаланс, могло је да се обезбеди више средстава него што ће бити обезбеђено сад по овом ребалансу. Ако погледате Предлог закона о буџету, свако министарство има неке скривене трошкове који се рачунају у милионима. Велике суме су у питању. То је уведено негде од 2000. године, тако да нико не може да утврди шта је то где пише, рецимо, „специјализоване услуге”. То свако министарство има и то је једна од ставки у буџету. Ми смо увек инсистирали прво да се каже које су то услуге, а пошто то никад нико није рекао, зашто те „специјализоване услуге” нису пребачене у средства за помоћ народу. Или, свако министарство има ставку, опет у великим количинама новца,  за набавку опреме и машина. Шта то они набављају? Комбајне, тракторе? Просто, то такође никада никоме није објашњено. И када се добије завршни рачун за ону претходну годину, никада нисте могли видети у завршном рачуну за које је то услуге. Стоји некада да је за „специјализоване услуге” потрошено толико и толико новца. Никада се није сазнало на шта је то потрошено.

Дакле, ово је наш конкретан предлог, а и остали које ћу поменути су конкретни предлози како ми мислимо да је без ребаланса буџета и без новог задуживања могло да се помогне народу који је у озбиљној кризи и оштећен због пандемије. Могло је много више народу да се да из постојећег буџета, без ребаланса, а да се поштује ово што ми српски радикали предлажемо. Предлажемо, и понављамо – да се укину субвенције странцима и да се та средства усмере домаћој привреди. Ако неће да укину, онда бар да их смање. Ван здраве памети је да за једно радно место неком странцу дајете 75.000 евра. Дакле, и ту је било могуће много уштедети, а опет повећати тај фонд за ову трећу траншу помоћи народу и предузећима.

Укинути више те непотребне агенције. Огромне паре се троше на те агенције у којима нико ништа не ради. Кратко ћу вас само подсетити, агенције углавном имају послове који су већ систематизовани у министарствима и то се суштински ради у министарствима, али у министарствима, рецимо, човек са средњом школом има једва тај минималац или нешто више од минималца, а за тај исти посао неко у агенцији има можда 100.000 динара и такав је однос до краја, до директора те агенције.

Антисрпске невладине организације се и даље финансирају из буџета Републике Србије. То се такође ради под формом некаквих пројеката, па се онда део за неки пројекат даје из претприступних европских фондова, а већи део се даје из буџета Републике Србије и веровали или не, овај начин се финансира и тај национални конвент Европске уније и она, како се зове, што организује шиптарски фестивал „Мирдита” и Црта о којој смо ми причали да Црта не сме да се меша у изборе и тако даље и да не сме за то да добија паре. Е, сад су и ови из власти схватили да није добро што се Црта мешала, али нажалост, касно су схватили.

Проблем јавних предузећа је такође један непресушан извор. Уместо да јавна предузећа буду извор пуњења буџета, они су извор исисавања средстава из буџета. Државна ревизорска институција је констатовала, то је такође јавни податак, за скоро свако јавно предузеће, од републичког до локалног нивоа, ненаменско трошење велике количине новца. То исто је констатовано за скоро све локалне самоуправе у Србији и нико не сноси никакве последице. Ти директори јавних предузећа били су у стању вршилаца дужности, остали и даље. Председници општина, сви ти код којих је државни ревизор нашао све те аномалије, сви су они поново председници општина.

И сада имамо чињеницу да држава и даље, уместо да помогне народу који је у озбиљном проблему због пандемије, даје паре јавним предузећима, а ако им не даје директно паре онда, замислите, држава узима кредит за неко јавно предузеће и гарант је враћања тог кредита. Другим речима, вратиће тај кредит из државног буџета.

Дакле, данашњу конференцију смо посветили буџету, ребалансу буџета, али више од тога предлозима Српске радикалне странке, на који начин је без ребаланса буџета могло да се обезбеди много више средстава да се помогне народу, али да помоћ буде правичнија и да заиста људи који су у социјалној беди, који су на ивици егзистенције, осете неку истинску помоћ. Не прихватамо да држава треба на исти начин да помаже некоме ко има пензију 11.000 и некоме ко има 130.000, или некоме ко је незапослен и некоме ко прима плату од 100.000 и опет наглашавамо – у ову помоћ морала су обавезно да буду уврштена и деца.

Да ли имате ви неко питање? Изволите.

Новинар агенције Бета, Жикица Стевановић: Хашки трибунал је поново помињао изручење вас и господина Јојића због непоштовања суда. Председник Вучић је казао да неће да пристане на то и казао је да би могло да вам  се суди у Србији. Да ли бисте ви пристали да вам суде у Србији?

Вјерица Радета: Ми смо пре више година, кад је цела та ујдурма започета,  рекли да смо спремни да учествујемо у поступку, какав год би био, пред органима у Србији, пред судовима у Србији и ми смо се у том смислу, негде мислим да је то било пролеће, можда мај, нисам сигурна, 2016. године, на позив Вишег суда у Београду  одазвали, Петар Јојић и ја, тада је био жив и Јово Остојић, који је био трећеоптужени. Ми смо се одазвали том суду и после расправе и нашег саслушања, а тамо су они имали одређену документацију коју ми никада нисмо имали, Виши суд у Београду донео је решење које је постало правоснажно, на основу којег не постоји правни основ да Србија нас изручи Хашком трибуналу и то је нама најозбиљнија заштита.

Жикица Стевановић: Значи, пристали бисте на суђење у Србији?

Вјерица Радета: Да.

Жикица Стевановић: Ако Хашки трибунал то дозволи?

Вјерица Радета: Наравно, наравно. Хашки трибунал нема правног основа да нам суди, односно Србија нема правног основа да нас изручи. А ако мисли Хашки трибунал да постоји неки разлог, а ми мислимо да нема и врло лако бисмо овде показали и доказали на нашем суду да нико из Тима који је помагао припрему одбране Војислава Шешеља није никада направио ниједан, ни најситнији прекршај, а камоли да је неко покушао да подмићује сведоке, да им прети и тако даље.

Знате, не постоји логика. Војислав Шешељ је победио Хашки трибунал између осталог и на начин да им је раскринкао све лажне сведоке. Војислав Шешељ је открио на који начин је хашко тужилаштво обезбеђивало лажне сведоке. Они су људе уцењивали, претили им  оптужницама, давали паре, слали их у треће земље, Наташа Кандић их је држала затворене недељама у свом стану, обрађивала их на све могуће начине. Дакле, после таквих сазнања и тако нечега што је Војислав Шешељ предочио у Хашком трибуналу, како се може очекивати да неко из његовог тима ради тако нешто?

Али, знате, све ово  што се дешава у Хашком трибуналу заправо јесте и даље против Војислава Шешеља, јер Војислав Шешељ, кад год најави, а најавио је пре неколико дана на једној телевизији да ће до лета, највероватније, предати свој захтев за обнову поступка  овом сад хашком Механизму; чим он тако нешто помене и најави, они се оданде јаве да подсете да Србија наводно има неку обавезу.

Најтужније од свега је што тај поступак против Јојића и мене води судија који је Кинез, који је, иначе, апсолутно амерички човек и такав је био у свим предметима у којима је радио и као таквога га знају и колеге у Хагу. Мислим да је он једини Кинез који не воли Србе.

Жикица Стевановић: Можете ли само да нам кажете на шта се тачно односи то непоштовање суда? Шта тврди Хашки суд за Јојића и за вас?

Вјерица Радета: Они тврде да смо ми наводно неке сведоке присиљавали, потплаћивали, претили им. Ја то никада нисам видела, али углавном то сазнајем из медија. Ето, то је нешто што они нама покушавају ставити на терет.  О коме се ради, који су то наводни сведоци, немам појма, а знам да не постоји ниједан.

Новинар Србин инфо, Градимир Потић: Можемо ли да се вратимо на ово о чему сте данас причали?

Вјерица Радета: Можемо.

Градимир Потић: Динкић је био чувен, сваке године је био ребаланс буџета негде у јуну месецу. То би било отприлике као да ви у вашој кући или ја у својој терамо до 10-12. у месецу, а после се жалимо и зајмимо код комшија. Брнабићка то ради већ у априлу. Шта вам то говори о овој влади, да ли се они уопште разумеју у економију?

Вјерица Радета: Знате шта, формално гледано, буџет је математика, суштински, буџет је политика и одговорна власт, одговорна влада мора заиста добро да смисли шта жели, шта им је намера да раде у току наредне године и да крајем оне претходне године донесу буџет који би то могао да покрије. Није добро ни када се предвиђа велики суфицит. Неки су се некада хвалили, па чак и у време напредњака и пре, мислим да је и Динкић имао такав један буџет, јер и велики суфицит говори о томе да онај ко прави буџет не зна да располаже новцем. Ни дефицит ни суфицит нису добри. Тешко је измерити буџет да буде и без дефицита и без суфицита, потпуно објективно, али то морају бити неки примерени износи, нормални, који могу  да покрију евентуално и да постоје те буџетске резерве и тако даље.

Е сад, могло би се рећи –  у реду, ове године настављени су проблеми са пандемијом, па сад држава хоће да помогне, па мора да ради ребаланс. Рекла сам на почетку ове конференције: држава треба да помаже народу, држава треба да помаже привреди, поготово овима који због пандемије не могу да раде, као угоститељи, туристичке агенције и пуно тих још ситних неких, да кажем, заната и услуга који су једно време били потпуно паралисани. Чак једно време нису радили ни фризери, козметичари, ташнери, обућари и тако даље. Држава мора да води о томе рачуна, али се све то знало и када је предлаган и усвајан буџет за 2021. годину. Мислимо да овај ребаланс није требало да се ради, а ако се радио ребаланс, онда је требало да се уради ово што сам рекла: да кроз ребаланс сада укину давања невладиним организацијама, да смање донације странцима, да укину ове непотребне агенције и да кажу – е, сад смо ми овде уштедели толико и толико новца и овај новац иде као трећи пакет помоћи народу и привреди. Једино тако би било прихватљиво.

Градимир Потић: Хвала.

Вјерица Радета: Хвала вама.

Ако немате више питања, хвала што сте дошли.