Na Beogradskoj sceni “Raša Plaović” u ponedeljak gostuje “Samoubica” iz Sombora

Narodno pozorište Sombora u ponedeljeak, 25. marta gostuje u Beogradu, na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta. Somborski umetnici će Beograđanima prikazati dramu Nikolaja Erdmana „Samoubica“, u režiji Milana Neškovića.

Uloge tumače Branislav Jerković, Minja Peković, Ivana V. Jovanović, Srđan Aleksić , Marko Marković, Mihajlo Nestorović, Dragana Šuša, Pero Stojančević i bubnjar Marko Janković.

Tekst Nikolaja Erdmana adaptirala je Maja Todorović, kompozitor je Irena Popović Dragović, a scenograf je Vesna Popović. Glumci će nositi kostime Biljane Grgur.
„Iako je nastala 1928. godine, drama “Samoubica” na momente zvuči toliko savremeno, da je čak i strašno što posle 90 godina imamo iste probleme, strahove i nade. Nezaposlenost, depresija, odsustvo empatije i egoističnost samo su neke od stvari koje se nisu promenile od te 1928. do danas. Ali promenile su se okolnosti u pozorištu. Dok je izvođenje ove drame krajem 20-ih i početkom 30-ih bilo zabranjivano jer su razni Staljinovi saradnici smatrali da je opasna po tadašnju vlast (iako je upakovana u komediju), danas ceo politički nivo ove drame deluje potpuno bezazleno. Ne samo zato što se promenilo političko uređenje, nego i zato što su se u međuvremenu u pozorištu desile mnogo veće i oštrije kritike vlasti kroz sve moguće žanrove i stilove, a i pozorište je odavno prestalo da bude pretnja bilo čemu – pogotovo u našem društvu gde pozorišnu publiku čine ljudi koji već vrlo dobro znaju gde i kako žive”, smatra dramaturškinja Maja Todorović. Prema njenim rečima, ova drama nudi i drugi, intimni spoj koji je mnogo bliži nama danas i koji nas se i te kako tiče.

„U ovoj adaptaciji ta intimna priča izdvojena je u prvi plan i samim tim broj likova je značajno manji. Ovde je u fokusu priča o čoveku Semjonu koji je ostao bez posla, živi sa ženom Mašom i taštom Serafimom, a Maša je ta koja ih sve izdržava. Njemu je, kako i sam kaže, ideja samoubistva dala smisao životu. Zvuči paradoksalno, ali je zaista tako. Još jedan paradoks je i to što Semjon nije na tu ideju došao sam, niti je neko ko zaista želi da se ubije. To je nešto što mu se desi, spletom okolnosti, a on pristaje da bude deo te igre ne bi li dobio malo pažnje, ne bi li se osetio bitnije i ne bi li pronašao smisao svog postojanja. Njegova tragedija je što, bez obzira na to koliko je bedan i jadan njegov život, on ga obožava i želi da živi. U toj igri samoubice on postaje žrtva najrazličitijih lešinara, predstavnika različitih slojeva društva koji pokušavaju da iskoriste njegovo samoubistvo za svoje lične interese, ali, nesvesno on postaje i dželat svoje sopstvene porodice”, kaže Maja Todorović (Press NP).♦