Kristijan Švarc Šiling: Razmena teritorija između Srbije i Kosova – kobna greška

Nešto što je procurilo u javnost i izazvalo skandal, dovršava se u tišini, bez znanja javnosti. Uprkos svih demantija i dalje se radi na razmeni teritorija između Srbije i Kosova. Kobna greška, smatra Švarc Šiling.

Prof. Dr. Kristijan Švarc Šiling bio je od 1982. do 1992. ministar za poštu i telekomunikacije u vladi Helmuta Kola. Iz protesta prema suzdržanosti nemačke vlade tokom rata u BiH podneo je ostavku. Deset godina je bio međunarodni medijator za BiH.

Čelično načelo Zapada da se nove etničke podele mora da se izbegnu po svaku cenu više se ne primenjuje. Predsednici Kosova i Srbije su, prema svim raspoloživim informacijama, postigli “dogovor”: Kosovo će predati Srbiji područje severno od Mitrovice sa većinskim srpskim stanovništvom, dok će područja sa većinskim albanskim stanovništvom na jugu Srbije u dolini Preševa biće predata Kosovu, piše Kristijan Švarc Šilin za Dojče Vele.

Lobisti su dobro obavili svoj posao. Iako je plan na početku izazvao otpor na više strana, posebno u redovima vlastitih naroda, čini se da se on sada uspešno realizuje i privodi kraju. To bi Srbiji donelo članstvo u EU, a Kosovo bi bilo priznato i dobilo bi mesto u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
Dvojica mojih bivših kolega Pedi Ešdaun i Karl Bild – nekadašnji visoki predstavnici u BiH – zajedno sa mnom su u avgustu 2018. poslali “otvoreno pismo” ministarki spoljnih poslova EU Federiki Mogerini i upozorili da se ne sme otvarati Pandorina kutija teritorijalne razmene. I to zato što to ide na ruku separatističko – nacionalističkim snagama, ne samo u regionu – posebno u Bosni i Hercegovini – nego i u mnogim drugim zemljama. To bi otvorilo put još većim poremećajima koji se retko završavaju bez rata. Ne radi se samo o snu o Velikoj Srbiji, koji je doveo do rata početkom devedesetih godina prošlog veka, već i o, kao što sam saznao u januaru ove godine u razgovoru sa albanskim premijerom Edijem Ramom, mogućem ujedinjenju Albanije i Kosova – ideji koja nikada nije u potpunosti odbačena. On mi je u razgovoru rekao da veoma ceni nepokolebljivost Angele Merkel i stav nemačke politike prema promeni granica. Ali i da se plaši da bi krajnje oslobađanje Kosova iz okova Srbije moglo potrajati predugo ili bi moglo da se nikada ne desi i da zato u spajanju Kosova i Albanije vidi konkretnu opciju.

Veoma iznenađuje da političari Evropske unije u Briselu, koji strogo odbacuju politiku promene granica po etničkom principu, danas ne vide ovu opasnost i smatraju da su takva rešenja moguća. Koji su razlozi doveli do toga?

Na ovom mestu u igru očigledno ulaze Sjedinjene Američke Države. Predsednik Tramp i sam želi da se povuče iz kriznog regiona Balkana i pristao je na pregovore o razmeni teritorije između Srbije i Kosova. Ovo je potpuni preokret dosadašnje politike SAD-a i predsednik Tramp je to ove godine potkrepio sa dva pisma poslana predsednicima Kosova i Srbije. Tu se postavlja pitanje, kakve su Trampove namere i šta je njegov cilj. Postoje špekulacije da on sledi “dogovor” sa Putinom o podeli uticaja na Balkanu između dve velike sile Rusije i SAD-a. Prema formuli: Kosovo ide u NATO a Srbija ostaje pod uticajem Rusije, zajedno sa jasnim odbacivanjem članstva u NATO-u. Time on destabilizuje region, posebno Bosnu i Hercegovinu, jer ovde ton određuje politički lider iz Republike Srpske, sada predsednik Predsjedništva BiH Milorad Dodik. On već godinama govori da ulazak BiH u NATO dolazi u obzir samo pod uslovom da Srbija napravi takav korak. I tu Tramp čini ustupak Rusiji, čiji uticaj u regionu nesmetano raste. Postoje i špekulacije, posebno prisutne u krugovima NATO-a, da Tramp želi da obe zemlje, i Kosovo i Srbiju, vidi u NATO-u ali i da želi da ograniči ruski uticaj na Balkanu. To bi eventualno moglo da bude objašnjenje za promenjenu poziciju EU.

Uverljivo i logično je samo da Srbiji i Kosovu, bez američke podrške, ne bi mogla da prođe ova neprihvatljiva razmena teritorije. Koja od ove dve špekulacije će se pokazati tačnom, teško je predvideti, s obzirom na visoki stepen nepredvidljivosti američkog predsednika. Sigurno je da bi obe opcije bi imale ogromne posljedice za Balkan. Šta će se desiti nakon toga? Moto ovogodišnje bezbednosne konferencije u Minhenu glasi: “Ko će pokupiti krhotine?”

Kada jednom povučete granice po etničkim linijama, kako možete da sprečiti da Sandžak pripadne Bosni i Hercegovini a Republika Srpska Srbiji? I šta će onda biti sa Severnom Makedonijom, koja je upravo rešila spor sa Grčkom i koja bi se, novim povlačenjem granica po etničkoj liniji, našla pred novim problemom: Šta ako Albanci u Severnoj Makedoniji izraze želju da žive u etnički čistoj državi? I Rumunija, koja danas predsedava Evropskom Unijom, imala bi sa ovim modelom velike probleme, isto kao i Grčka. A Španija ih ima već odavno – sa Katalonijom. Pri tome, skoro da niko ne razmišlja o ljudskim pravima, osnovnim pravima čoveka, pravima manjina i apsolutno neophodnoj pravnoj državi, koja bi morala da vlada u unutrašnjosti svih tih zemalja kao i o međunarodnom pravu, koje bi moralo da se poštuje u spoljno-političkim odnosima. Preostaje mi samo da apelujem na Evropsku uniju i Evropsku komisiju da poštuju evropske vrednosti i da se prisete sistema vrednosti na kojem počiva EU. Ako se to ne dogodi, onda ne treba da nas čudi kada, zbog pogrešnih političkih odluka, ponovo se suočimo sa talasima izbeglica i mukama gladnih i siromašnih. I da se još jednom vratim motu ovogodišnje Konferencije o bezbednosni u Minhenu:

„U slučaju pogrešnog razvoja događaja, krhotine u Evropi neće pokupiti zemlje koje crtaju nove granice, već Evropska unija!(Dojče Vele).♦