FOREIGN POLICY: Srbija bi odmah postala ruska gubernija – samo da Moskva daje više novca

Foreign Policy piše da približavanjem izbora u Bosni i Hercegovini raste interesovanje svetskih medija za tu bivšu jugoslovensku republiku.

Ranije se postavljalo pitanje funkcionalnosti BiH i poteškoća u vezi reforme dejtonskog Ustava. Danas su oči međunarodne javnosti uperene u Republiku Srpsku i predsednika Milorada Dodika koji veliča Rusiju i sve glasnije govori o otcepljenju tog entiteta.

Foreign Policy s početka avgusta “Putin stvara bosanske paramilitarne snage” i “pojačava podršku separatizmu u Republici Srpskoj”, izdvaja glavne probleme koje Rusija uzrokuje u BiH.

Slična situacija je i u Srbiji koja odavno sedi na najmanje dve stolice – “i EU, i Rusija”. Iako je Vojska Jugoslavije bila sasvim poražena u NATO bombardovanju 1999. i reformisana nakon “petog oktobra”, rusko naoružavanje Srbije glavni je problem za zapadne lidere. Šta, u stvari, želi Rusija na Balkanu? Da li je njen cilj samo da održi status kvo sa Zapadom i spreči proširenje NATO-a na bivše jugoslovenske republike koje u Alijansu nisu ušle, ili su, pak, ciljevi Moskve da preko Balkana reši važne probleme u svom dvorištu?

U istom članku Foreign Policy piše da se saradnja između Republike Srpske i Rusije odvija ne samo po pitanju izgradnje pravoslavnih crkava, već je ona intenzivirana i u bezbednosnom planu, posebno nakon pokretanja saradnje 2016. u prikupljanju obaveštajnih podataka, borbi protiv terorizma, sajber kriminala i obuci koju policija tog entiteta BiH dobija od specijalnih trenera iz Ruske Federacije. Tabloidi već duže vreme raspravljaju o stvaranju ruskog humanitarnog centra u Republici Srpskoj, sličnog onom kakav postoji u Srbiji u Nišu i koji izaziva paniku u izjavama zapadnih diplomata zbog osnovanih sumnji da Moskva tu želi da razvije svoju prvu vojno-bezbednosnu bazu na Balkanu. Srbija je sve te faze saradnje sa Rusijom, od crkava do oružja, odavno prošla i zaustavila se pred davanjem diplomatskog statusa Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu i na statusu posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), svojevrsni pandan NATO-u koji predvodi Rusija.

Upravo time Beograd misli da plaši Zapad i EU, ukoliko mu to zatreba u pregovorima oko statusa Kosova, kao i u složenim pregovorima oko članstva u EU i odnosima sa NATO-om. Ima li smisla govoriti o članstvu Srbije u ODKB i Evroazijskom ekonomskom savezu? Ima isto toliko koliko i o članstvu Ukrajine i Gruzije u NATO i EU…

“Rusija podržava integraciju Srbije u EU i ona je budući ruski trojanski konj u Uniji” – bila je jedno vreme dominantna teza onih koji su skeptični prema Beogradu. Tu tezu ozbiljno treba podvrgnuti sumnji, posebno posle nedavnih tvrdnji Evropske komisije da Rusija “preplavljuje Balkan sa aniti-EU propagandom i podstiče srpski nacionalizam ugovorima o naoružavanju”. Ako se, pak, na rusku ekspanziju na Balkan gleda šire, sa pozicija Rusije, Moskvi ne odgovara učlanjenje Zapadnog Balkana, a posebno Srbije i BiH u EU i NATO, niti trajno rešavanje kosovskog pitanja, jer time gubi jednu važnu polugu u pregovorima sa Zapadom (EU i SAD). Od samita NATO 2008. godine i davanja otvorene perspektive Ukrajini i Gruziji da se učlane u Alijansu, Moskva je krenula u agresivno iscrtavanje granica svojih geopolitičkih interesa. Kad je propala njena propozicija Zapadu da se stvori zajednička “bezbednosna arhitektura Evrope”, Rusija je iste 2008. godine isprovocirala konflikt u Gruziji. U Ukrajini je preko predsednika Viktora Janukoviča pokušala da izdejstvuje izlazak Kijeva iz Sporazuma o asocijaciji sa EU, što se završilo 2014. ruskom aneksijom Krima i hibridnim ratom u Donabsu. Program Brisela “Istočno partnerstvo”, koji je trebao da stvori sporazume o slobodnoj trgovini i bezvizni režim ne samo sa Ukrajinom i Gruzijom, već Jermenijom i sa drugim bivšim sovjetskim državama, Moskva je počela da tretira kao neprijateljsko delovanje. Umesto da širenje uticaja EU shvati kao vlastitu šansu, Moskva ga je smatrala agresijom. Ipak, rat u Gruziji i Ukrajini bio je očajnički i usledeo je kasno. Potpuna okupacija Tbilisija ili Kijeva bio bi bezumni korak. Međutim, simetričan odgovor Moskve Zapadu na Balkanu – sam se nudio kao rešenje. To što Rusija vuče k sebi Srbe na Zapadnom Balkanu, može se posmatrati i kao odgovor Moskve za prodor NATO i EU na prostor bivšeg SSSR, posebno u Ukrajinu i na Kavkaz. Jeftina podrška Kako kažu istoričari, Josip Broz je 1948. ozbiljno prevario Srbiju i decenijama ju je držao izvan ruskog političkog uticaja.

Sedam decenija kasnije Srbija bi odmah postala ruska gubernija, samo da Moskva daje više novca. Ali ne daje i sad je sasvim izvesno da to i ne može. Poslednji rezultati ruske nezavisne organizacije za istraživanje javnog mnjenja Levada-centra pokazuju da su ruski građani nezadovoljni militantnom spoljnom politikom koju vodi Putin. Rusi su nezadovoljni i ekonomijom u svojoj državi (kao posledice zapadnih sankcija), a nova penziona reforma samo podgreva strasti u smeru povećanja protestnih raspoloženja u društvu, navodi “Levada-centar”. Videli smo, Putin može brzo da organizuje PR-predstavu štednje na skupim intervencijama povlačenjem jednog dela ruskih vojnika i opreme iz Sirije. Međutim, Moskva ni nakon primirenja sa SAD i EU neće tako lako napustiti Balkan, jer za to jednostavno neće biti potrebe. Srpski političari rusofili i populisti se Rusiji sami nude, a Moskvi je dovoljno samo rečima podržati frustracije nacionalistički raspoloženih srpskih birača da na Balkanu još ništa nije gotovo, da su oni najveće žrtve ratova devedesetih i da u svemu imaju bezrezervnu podršku ruskog naroda. To barem ništa ne košta.♦