Godišnjica: Cimerman o Slobodanu Miloševiću

Američki ambasador u Beogradu do 1992, u autorskom tekstu za magazin Njuzvik 1999. godine, kada je počelo NATO bombardovanje, objavio je tekst o razgovorima sa Miloševićem. Pročitajte kako ga je video američki diplomata

Tekst je napisan u aprilu 1999. godine, objavljen u magazinu “Njuzvik”
Cimerman je bio ambasadorSAD-a u Jugoslaviji od 1989. do 1992. godine. U vreme nastanka ovog teksta bio je profesor međunarodne diplomatije na Univerzitetu Kolumbija. Preminuo je 2004. godine.

“Ono što me je pogodilo u vezi sa Slobodanom Miloševićem je to što nije izgledao kao prosečan balkanski političar. Izgledao je kao zapadnjak. Na našem prvom sastanku, 1990. godine, rukovanje je bilo mlitavo, ali me je gledao direktno u oči, govorio jasno i delovao vrlo iskreno. Bio je učtiv, ljubazan, očigledno je znao dosta o Sjedninjenim državama i pažljivo je slušao šta sam imao da mu kažem. Iz vokabulara je izbacio okoštali žargon ortodoksnog komunizma, iako smo sedeli u raskošnoj svečanoj sali srpske predsedničke palate, ispod strogog portreta komunističkog vođe maršala Tita.
Nije prošlo puno vremena pre nego što sam video njegovu drugu stranu. On je najhladnija osoba koju sam upoznao. Nikad nije imao dobru reč ni za koga, čak ni za Srbina. Činilo se kao da ljude gleda kao pione u velikoj strateškoj igri, kao apstrakcije, objekte na raspolaganju njegovoj kontroli i manipulaciji, a ne kao ljude od krvi i mesa. Nakon što je srušio jednog srpskog saveznika, rekao mi je sa zadovoljstvom: “Babić je htio da bude velika faca. Sad je samo šerif.” Vjerujem da mu je ova zlokobna hladnokrvnost olakšala naručivanje i odobravanje masovnih ubistava koja su mu donela mesto u istoriji.
Miloševićev manir je autoritativan. Tokom više desetina sati koje sam proveo sa njim, retko je dozvoljavao da neko od pomoćnika bude u sobi. Ponekad sam morao ja da obavestim njegovog ministra spoljnih poslova o čemu je bio razgovor. Njegova žeđ za kontrolom je bila skoro apsolutna. Jedan novinar mi je rekao da Milošević toliko duboko zalazi u kontrolu medija da piše scenarije za pojedinačne televizijske emisije. Iako zna da bude efektan javni govornik, više je sklon radu iz senke. Mislim da se Milošević dosta oslanjao na srpsku tajnu policiju za informacije; voleo je skriveni svet. On je izvanredno tajnovit, voli iznenađenja i dramu i vrlo retko otkriva karte.

Činilo se kao da ljude gleda kao pione u velikoj strateškoj igri, kao apstrakcije, objekte na raspolaganju njegovoj kontroli i manipulaciji
Od početka smo razgovarali o Kosovu, koje je i tada bilo važna tema za SAD. Milošević je u to vreme kosovskim Albancima oduzeo građanska i politička prava. Jaka podrška i zaštita srpske manjine na Kosovu bile su njegov put do moći – to je bez sumnje razlog njegove tvrdoglavosti po tom pitanju. Argument koji je meni iznosio je bio jasan: “Kosovo je uvek bilo sprsko” (zapravo, više od 500 godina je bilo pod vlašću Turske imperije).

“Potpuna je besmislica reći da Albanci na Kosovu nemaju prava. Oni imaju više prava od bilo koje manjinske grupe u bilo kom delu Evrope. Postoji duga tradicija albanskog zlostavljanja Srba, i Srbi jednostavno moraju to da isprave.”
Milošević bi onda izvadio slike oskrnavljenih grobova i drugih navodnih grozota na Kosovu.
U ambasadi, moje kolege i ja smo raspravljai o tome da li je on svestan da je njegovo hvaljenje o pravima Albanaca laž ili je sebe ubedio u istinitost toga što tvrdi. Na kraju smo odlučili da on samo želi da manipuliše i prevari svog sagovornika. To je često uspevalo sa ljudima koji nisu znali pozadinsku priču ili koji su bili kupljeni njegovom uverljivom predstavom iskrenosti. Ali, postojale su stvari oko kojih je i sebe zavaravao. Čuo sam ga kako priča da Sjedinjene države planiraju da preuzmu kontrolu nad Balkanom u savezu sa Njemačkom, tradicionalnim neprijateljem Srbije. Uopšte ne sumnjam da je verovao u ove besmislice. U tom smislu on ima vrlo paranoične poglede na međunarodne odnose. On misli da se svet urotio protiv Srbije. Budući da su njegova dela kalkulisano dovela do upravo te situacije, on je bez sumnje siguran da je u pravu.
Poslednji put sam video Miloševića u aprilu 1992. Tada sam bio pred povratkom u SAD, pošto sam opozvan usled srpskih zločina u Bosni. Poslali su mog kolegu iz Vašingtona da uruči snažno protestno pismo zbog srpskog delovanja. Milošević je odbijao da prihvati bilo kakvu odgovornost za to što se dešavalo u Bosni. U isto vreme je sa velikim entuzijazmom pričao o odličnim ekonomskim prilikama koje je Srbija imala za trgovinu i investicije iz zapadnih zemalja. Ovo je trajalo četiri ili pet sati, dok se večera koju je njegovo osoblje pripemilo hladila u drugoj sobi. Čitava atmosfera – laži, fantazije i jagnjetina koja se ohladila – bila je nadrealna. Mislim da jednostavno nije uspeo da primeti kontradikcije između onoga što priča i onoga što se dešava u Bosni.

Šta će pomeriti Miloševića na Kosovu? Možda ništa. “Odbrana” Kosova je kamen temeljac njegove moći, faustijski pakt koji ne može olako da prekrši. Možda misli da njegov život, pored njegove karijere, zavisi od toga. Moguće je da ima na umu šta se desilo sa Nikolajem Čaušeskuom, susedom iz Rumunije, kada se narod okrenuo protiv nacionalističkog vođe koji nije ispunio obećanja. Ne isključujem mogućnost dramatičnog kraja za njega. Ipak, moguće je i da Milošević napravi neke ustupke i da se brani pred srpskim narodom da nije imao izbora zbog NATO bombi koje padaju sa neba. Sigurno neće reagovati na molbe na poverenje, ili na zbunjene signale, ili na podeljenu NATO alijansu. Niko u ovom trenutku ne zna da li će popustiti pred silom koja je uperena protiv njega. Ali sam apsolutno siguran da neće popustiti ni pred čim drugim.(SB)♦