Šta Rusi žele na Balkanu i kakva je tu uloga Dodika i Čovića?

Širenjem NATO-a i EU na istok Evrope Rusija se odjednom našla u poziciji da joj se manevarski prostor na području gde su decenijama bili prisutni sve više sužava. Zapad ju je praktički istisnuo s Balkana. Sve je spalo na nedovoljno pouzdanu Srbiju, koja, iako otvoreno šuruje s Moskvom, ipak sve više gledaa prema Briselu. Rusiji je nedavno iz ruku izmigoljila i Crna Gora, s čijim se begom iz ruskog naručja u tabor protivnika (ušla je u NATO i očekuje skori prijam u EU) Moskva još nije pomirila.

Naime, kao velika sila koja ima ambicije da vodi glavnu reč u međunarodnim odnosima, Rusiji je, ako hoće da ima neku ulogu u Evropi, premalo oslanjanje na Srbiju s kojom nisu na čisto, a i nije neki jak politički “faktor” ili “mali moskovski klub u Briselu” (Mađarska, Kipar, Grčka). Balkan je svakako mesto na koje Rusija igra i smatra da tu još može danađe prostor za svoje djelovanje, piše zagrebački Jutarnji list.
“Rusija menja strategiju i želi da bude aktivnija na Balkanu, jer ne možeš biti značajan igrač na međunarodnoj pozornici a da ti je Evropa izvan dometa”, kaže ruski balkanolog Genadij Sisojev. Upravo zato, misli on, kroz te naočare treba promatrati i nedavno otopljivanje odnosa s Hrvatskom, koji su posljednjih godina bili ledeni. Rusija se, kaže Sisojev, vraća svojoj staroj politici s početka 21. veka – “s obe noge na Balkanu”. Naime, trenutno je Rusija tek jednom nogom na tom području, što je ipak nestabilno. “Politika je ovakva – jednom nogom u Hrvatskoj, a drugom u Srbiji, jer to su, u ovoj regiji, ipak dve najvažnije države”, kaže Sisojev. Poseta hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović može da se razmatra upravo u svetlu takve politike, da je Rusiji jasno da ne može da računa na neku smislenu prisutnost na jugoistoku Evrope a da se oslanja samo na Srbiju. Ali, kako kaže Maksim Samorukov, analitičar moskovskog Carnegie centra, Rusija se neočekivano (verovatno iz razloga koji nam je izneo Sisojev) okrenula Hrvatskoj, i to zemlji koja je najviše proamerička država u regionu i najlojalnija kad su u pitanju sankcije Zapada protiv Rusije. Dakle, u trenutku kad su svi čekali sledeće poteze Kremlja u vezi s Crnom Gorom i posebno Makedonijom i BiH, kao još jedinih, uz Srbiju, “slobodnih mesta” na Balkanu, na koja bi se eventualno Rusija mogla umetnuti.
Kolumnist moskovskog Komersanta Maksim Jusin kaže kako je Rusija slaba na Balkan, a pogotovo Jadran, još od “carskih vremena”, ali nema velike sreće jer joj to područje curi kroz prste još od 1948. godine i gromoglasne svađe Staljina i J. B. Tita, koji je zapravo prvi istisnuo Rusiju s tog prostora. Naime, važnost nedavne posete nije toliko u tome da se sada može očekivati neko naglo poboljšanje, odnosno, kako kaže Samorukov, “ne treba očekivati da će Hrvatska odjednom postati bliski ruski saveznik na Balkanu”, nego u činjenici da Rusija ne želi da dozvoli da Hrvatska postane nova Poljska. “Od Hrvatske ne možemo da očekujemo da bude nova Mađarska ili Grčka, kao EU zemlje najviše sklone Moskvi, ali već je dovoljno da ne bude u antiruskom klubu s Poljskom i baltičkim zemljama. Za Kremlj je važno ne da Hrvatska postane ‘najbolji drug’ (to je iluzorno, a i nepotrebno, dodaje Jusin), nego je dovoljno da ne postane nova Poljska”, kaže Jusin. On smatra da Hrvatska nema ni razloga da sledi radikalnu antirusku politiku Poljske, jer su istorijska opterećenja sasvim drugačija, a i pozicija je Hrvatske u geostrateškom smislu različita:
“Rusija je svjesna da na Balkanu ne može igrati značajniju ulogu ako Hrvatska bude deo tzv. evropske antiruske koalicije. Naime, Rusija je Inicijativu triju mora shvatila kao izrazito ‘protrampovsku i antirusku’, ali i kao poljski ‘imperijalni’ pokušaj da se postavi kao lider istočne Evrope, a preko toga i glas tog dele Evrope u Brislu, pa čak i kao četvrti igrač u EU, pored Pariza, Berlina i Rima, sada kad Londona više nema.” Za moskovske komentatore inicijativa nema potporu ni u samom Briselu, a pogotovo ne u Berlinu. Pogotovo jer se nedavno poljska premijerka obrušila na izgradnju Severnog toka 2, plinovoda koji bi preko Baltika, zaobilazeći Poljsku, snabdevao Nemačku ruskim plinom i, štoviše, od Nemačke napravio glavnog distributera ruskog plina za Evropu. Taj projekt nije po želji i mnogima u Briselu, ali je svakako jedan od strateških poslova koji bi dugoročno mogao da izmeniti rusku poziciju u Evropi. Jedan od prioriteta Rusije jest i “ograđivanje” Poljske, koja doduše svojom politikom kao trenutno najkonzervativnijeg dela Evrope (Poljska se baš ne oslanja na vrednosti na kojima je izgrađena i na kojima bi trebala da funkcioniše ujedinjena Evropa) celi taj plan olakšava. Upravo zato Poljska je glavni promotor izgradnje LNG terminala na Krku za američki plin (koji je, spomenimo, skuplji od ruskog plina). Ali, Vladimir Putin je zato Kolindi Grabar-Kitarović rekao da su Rusi spremni plinoficirati Hrvatsku (snositi sve troškove izgradnje, bilo kroz ruske kredite, bilo kroz rusko-hrvatski joint venture), ali i dao ponudu da se Hrvatska nađe na trasi plinovoda Turski tok, koji je zamenio propali projekt plinovoda Južni tok.
Upravo zato Jusin smatra da Hrvatska može graditi za sebe povoljne odnose s Moskvom a da ne bude pod pritiskom kakvim je sada Srbija. “Hrvatska bi mogla izvući puno iz veza s Rusijom upravo na liniji uzajamno korisnih odnosa, a da se ne boji ni ‘ruskog pritiska’ niti optužaba da je ‘ruski trojanski konj’”, kaže Jusin. I Sisojev smatra da je Zagreb u lagodnijem položaju u odnosu na Srbiju, jer je Moskva svesna da je Hrvatska lojalna članica evroatlantskih asocijacija i da bi “ona mogla da postavlja uslove i Rusiji, a ne samo obratno”. Sisojev i Jusin uvereni su da Rusija može upotrebiti Agrokor kao argument u odnosima, ali smatraju da nikada to neće koristiti za ucenu. Jusin nadalje kaže kako Putin ne insistira na tome da Hrvatska bude igrač Kremlja u EU, jer za to u Briselu ima ipak jače igrače od Zagreba – Mađarsku i Grčku, a po potrebi i Italiju. Na kraju, kaže Jusin, o sankcijama i Ukrajini, uprkos nekim hrvatskim potezima u Kijevu, Zagreb neće imati “zadnju reč”, već će se to odlučiti na višim instancama EU, a Hrvatska će to kao lojalna članica (a Rusi to znaju) dosledno poštovati. Jusin tu misli na Plenkovićev prijedlog Kijevu da će Hrvatska pomoći u mirnoj reintegraciji Donbasa, mada je u Sočiju Kolinda Grabar – Kitarović dobrim delom to ublažila rekavši kako je Hrvatska pozicija da gleda da je Ukrajine jedinstvena: poštivanje Sporazuma iz Minska prema kojem se taj konflikt treba rešavati, a ta izjava je za Ruse bila dovoljna hrvatska “mea culpa”. Rusija pritiska Srbiju kako bi odustala ne samo od NATO-a, ali se boji da bi im i ta saveznica mogla skliznuti u taj vojno-politički savez, s kojim ona ima više sporazuma nego, recimo, Crna Gora koja je punopravna članica. Osim toga, Kremlj je sada Srbiji “poklonio” šest polovnih MiG-ova 29 (predsednik Aleksandar Vučić hvali se da je sada srpska avijacija jača nego avijacije svih zemalja bivše Jugoslavije zajedno, mada su tri zemlje članice NATO-a), ali Srbija na sve načine (za sada) izbegava da ispuni Putinov zahtev da ruskoj bazi u Nišu da isti status kao što su ga dobili pripadnici NATO-a u Srbiji. Maksim Samorukov zato i upozorava kako u Moskvi trebaju da imaju na umu da se u Hrvatskoj Rusija pre svega doživljava kao “srpskog saveznika i zaštitnika”, što kod Hrvata automatski stvara obrambeni mehanizam. Rusija igra i na kartu BiH, pogotovo Milorada Dodika, koji “samoinicijativno” za račun Moskve destabilizuje tu zemlju, a sada Rusi obigravaju i oko Hrvata u BiH (Dragana Čovića) kako bi onemogućili normalizaciju unutarnjih odnosa. Kako kaže Samorukov, Rusija na Balkanu igra i politiku destrukcije, jer zašto bi pomagali da se stanje u toj zemlji sredi kada je agenda i strategija članstvo BiH u NATO-u i EU. Pomaganjem da se sredi stanje u toj zemlji Rusija bi zapravo radila protiv sebe, odnosno pomogla bi da joj još jedna zemlja Balkana odleti iz orbite. Milorad Dodik (a ako još privole Dragana Čovića, kud ćeš više) tu je da stalno potkopava jedinstvo BiH, provocira raznim “katalonskim” referendumima te se više od Hrvata zalaže za “treći entitet” u BiH. Podsetimo da je Milorad Dodik dan pre spornog referenduma o “danu državnosti Republike Srpske” bio kod Putina. Ovaj mu formalno nije dao podršku, ali sama činjenica sastanka u Kremlju je dovoljna. Hrvatska bi se trebalo jasno da se odrediprema “trećem entitetu” upravo zato da ne postane talac tog predloga. Rusija stalno govori kako je jamac Dejtona i zalaže se za to da se ne dira.
Poseta Kolinde Grabar-Kitarović zato ima svoje značenje, makar, kako kaže Samorukov, “jer se dogodila”, a sada bi Hrvatska trebala da zna to da iskoristi, mada znamo iz nedavne prošlosti da je nakon burnih sastanaka i susreta (Jadranka Kosor čak se tri puta videla s Putinom) sve brzo splasnulo kako je i buknulo. Ovdje nije nevažno spomenuti kao zanimljiv detalj koji nije dobio na značenje – da hrvatskoj predsednici u Moskvi nije bilo teško da položi venac na spomen-obeležje crvenoarmejcima – koji su pod crvenom petokrakom oslobađali istočnu Evropu od nacizma (iako, kad su tamo parkirali svoje tenkove, nisu ih micali 50 godina) – ali zato ima veliki problem s odavanjem počasti hrvatskim partizanima koji su oslobađali Hrvatsku sami i zato postigli da budemo s onu stranu železne zavese. (Izvor: Jutarnji list)♦