Smenjeni haški sudija Harhof: “Bio sam zapanjen oslobađajućim presudama Perišiću, Šešelju, Gotovini…”
29/04/2016
Čekao sam do donošenja prvostepene presude Šešelju 31. marta 2016. da bih objavio svoje mišljenje. Moguća žalba na presudu bi mogla uticati na oslobađajuću presudu Pretresnog veća. Žalim Odluku koja me je diskvalifikovala iz Šešeljevog postupka
“SEDEĆI kao sudija ad litem u 2013. godini na suđenju Vojislavu Šešelju pred MKSJ našao sam se na pogrešnoj strani navoda o pristrasnosti kada je optuženi izneo predlog za moju diskvalifikaciju sa klupe nakon što sam poslao privatni e-mail koji sam pisao svojim prijateljima u Danskoj i koji je procureo u javnost.
U toj komunikaciji sam kritikovao Žalbeno veće MKSJ-a na osnovu (tada) nedavnih oslobađujćih presuda u okolnostima koje su mi bile iznenađujuće.
Prvo, Hrvati Ante Gotovina i Mladen Markač su oslobođeni u većini od strane Žalbenog veća na osnovu tehničkog detalja koji se odnosi na zaključak Pretresnog veća da su hrvatske granate koje su pale 200 metara dalje od zadatih vojnih meta u Kninu koji su držali Srbi i tri okolna grada, bile rezultat neselektivnog granatiranja. Po mišljenju Žalbenog veća, Pretresno veće je pogrešilo jer nije pružilo objašnjenje zašto i kako je izabran radijus od 200 metara, u kome se može legitimno granatirati, što je negiralo navodno učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP).
Međutim, Žalbeno veće nije pružilo smernice o tome koliko bi zadate mete trebale biti udaljene i gde granata može pasti da bi se to granatiranje moglo smatrati zakonitim. Dok je Žalbeno veće bilo u pravu kada je naglasilo da udaljenost od 200 metara nema osnova, mi se ipak trebamo zapitati da li je opsežno i teško granatiranje Knina i okoline bilo nesrazmerno u odnosu na ograničenu prisutnost vojnih ciljeva na tom području i da li to krši Statut? Odnos Žalbenog veća prema ovom problemu čini ovo pitanje relevantim za pogođene pojedince i zajednice.
Drugo, srpski general Momčilo Perišić je bio osuđen za pomaganje i podržavanje zločina počinjenih od strane Vojske Republike Srpske (VRS) protiv bosanskih Muslimana u Bosni, tako što je pružao logističku i ličnu pomoć, uključujući inter alia, snadbijevanje oružjem, municijom, gorivom, treningom i tehničkoj pomoći, iz Srbije snagama bosanskih Srba koje su koristile ovu pomoć da počine zločine. On je bio osuđen jer su njegovi postupci imali znatan uticaj na počinjenje zločina; on je znao da su operacije VRS-a uključivale masovne zločine protiv civila ili mogućnost da VRS-a počini zločine i bio je svestan da su njegovi postupci doprineli počinjenju ovih zločina.
Presuda Pretresnog veća je donesena većinom, sa izdvojenim mišljenjem sudije koji je glasao u korist oslobađanja na osnovu manjka dokaza Tužilaštva koji bi ukazivali na “konkretnu usmerenost ”. Iznenađujuće je to što se većina u Žalbenom veću složila sa ovim sudijom, nakon čega je uključila uslov “konkretna usmerenost” koji “uspostavlja krivičnu vezu između pomoći koju je pružao optuženi i zločina glavnog počinitelja”. Kako Tužilaštvo nije ponudilo nijedan dokaz koji se tiče “konkretne usmerenosti”, general je bio oslobođen.
Međutim, većina u Žalbenom veću nije dala jasne smerice o “konkretnoj usmerenosti” i šta to tačno podrazumeva.
Obe oslobađajuće presude su pokrenule žestoku raspravu unutar Tribunala i među mnogim akademicima i stručnjacima. O presudama se, također, govorilo i u međunarodnoj štampi. Ja sam, takođe, bio zapanjen onim što sam video u sudskoj praksi Tribunala. Nisam mogao da shvatim zašto bi Žalbeno veće promenilo svoju praksu tako značajno u tako kasnoj životnoj fazi Tribunala. Jedini koji bi imali interes u ovoj promeni, po mom mišljenju, vojni su establišmenti u državama koje su uključene u oružane sukobe u drugim delovima sveta, kao što su SAD – a i Izraela i takođe bi trebao da dodam Rusiju, Francusku, Veliku Britaniju i ostale.
S vojnog aspekta interes bi mogao da bude u tome da se za buduća okolenja osigura to da Tribunal ostavi nasleđe po kojem se superiorni vojni komandanti mogu da budu odgovorni za zločine koje su počinili drugi ako su nekako bili direktno uključeni u počinjenje zločina, na primjer prema standardima novog uslova: “konkretna usmerenost”, ili da su imali jasne i uspostavljene smernice koliko daleko bi granate trebalo da padnu od zadate (zakonite) mete bez toga da se napad ne okarakteriše kao nezakonito granatiranje.
Svaki takav interes vojnog establišmenata bi možda bio razuman kao pokušaj da se smanji rizik od međunarodnog procesuiranja viših zapovednika, ali, po mom mišljenju, to je vrlo teško da se opravda. Komandanti bi trebalo da budu oprezni u pokušajima sprečavanja počinjenja zločina od strane njihovih potčinjenih ili u proveravanju očinitelja kroz krivične istrage odmah nakon što prime informaciju o tome da su zločini počinjeni.
Ako je zaista “konkretna usmerenost” bio uslov za krivičnu odgovornost pomaganja u zločinu, pretpostavka u mojoj ličnoj e-mail komunikaciji je bila ta da će biti teško osuditi komandante pod ovim uslovima.
U meri u kojoj je predsednik MSKJ-a, u to vreme sudija Teodor Meron, koji je sada predsednik Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale (MICT), potencirao oslobođanje unutar Žalbenog veća kojim je presedao, pitanje je bilo da li je on bio pod uticajem na jedan ili drugi način od strane vojnih službi. Ovaj problem sam potencirao u svojoj ličnoj komunikaciji zato što je predstavljao moralnu dilemu za mene: mogao sam imati poteškoće pri nastavljanju obavjanja pozicije sudije u Tribunalu koji se na takav način izložio spoljnom uticaju, koliko god on bio neznatan. To je bila frustrirajuća tema koja je stvorila probleme u komunikaciji sa mojim prijateljima kod kuće. Ne verujem da je dobro informisani promatrač to mogao propustiti čitajući moj tekst.
Živeći u inostranstvu mnogo godina, u Kanadi, Africi i Hagu, ušlo mi je u naviku da pišem pisma, jednom ili dva puta godišnje, svojoj porodici i prijateljima kući sa kojima delim iskustva i neka svoja lična mišljenja. E-mail koji je procurio u javnost je bio ta vrsta komunikacije. To pismo je po svojoj prirodi jasno bilo privatno i poverljivo.
Do danas ne znam kako je i ko poslao tu komunikaciju danskom tabloidu, veoma brzo nakon što sam je poslao. Nisam ni pomislio da bi neko od mojih prijatelja poslao pismo štampi jer bi oni odmah shvatili da je pismo poverljivo. Gledajući unazad, bio bih šokiran da je bilo ko od mojih prijatelja pokazao manjak pristojnosti i poslao pismo u tabloid koji bi se bavio bilo kakvim skandalom da bi imao veću čitanost, što je, na kraju krajeva i učinio, radije nego potencirao na važniju diskusiju koja se tiče mogućeg spoljnog uticaja na Tribunal.
Predsedavajući Veća, koji je trebao da razmotri
moju diskvalifikaciju, bio je isti sudija koji je prvobitno imao suprotno mišljenje na suđenju protiv generala Perišića, a na čiji su suprostavljeni argumenti uveliko uticali na to da Žalbeno veće donese osloboađajuću presudu. Drugim rečima, taj sudija je očito imao lični interes u opovrgavanju moje kritike upućene Žalbenom veću, a koja se ticala oslobađajuće presude Perišiću.
Priznajem da nije bilo pametno da kao sudija iznosim tako otvoreno svoju zabrinutost u privatnom pismu koje je bilo upućeno na 56 adresa članova moje porodice i prijatelja, ali moja savest je u to vreme bila razorena. Takođe je bilo naivno to što nisam shvatao rizik curenja, a moja komunikacija nije trebala da postane javna. Ipak, odluka Komisije da me razreši dužnosti je bila, po mom mišljenju, pogrešna.
Prema Pravilniku o postupku i dokazima MKSJ-a, predsedavajući sudskog veća čiji je član sudija u pitanju, mora da se posavetuje sa tim sudijom, a zatim da podnese izveštaj predsedniku koji nakon izveštaja predsedavajućeg sudije imenuje Veće u kojem su troje sudija. Predsednik Meron je odmah izuzeo sam sebe i prosledio problem potpredsedniku koji je odmah imenovao Veće od troje sudija koji su se pozabavili problemom. Ja sam predao memorandum sa objašnjenjem i interpretacijom sadržaja moje lične komunikacije predsedavajućem sudiji u slučaju Šešelj, koji je nakon toga predao svoj lični izveštaj, zajedno sa mojim memorandumom potpredsedniku. Oba dokumenta su nakon toga prosleđena Veću, koje je donelo odluku o diskvalifkaciji 28. avgusta 2013. godine; većina je odlučila da me treba diskvalifikovati iz sudskih postupaka.
U svojoj Odluci Veće je odlučilo da ne prizna i ne razmotri izveštaj predsedavajućeg sudije kao i moj memorandum, tvrdeći da Veće nema obavezu da uzme naša mišljenja u obzir pošto mi nismo bili direktno uključeni u sudski postupak. Stoga je Odluka donesena isključivo na osnovu zahteva odbrane, reakcije Tužilaštva i neoficijalnog prevoda moje lične komunikacije bez uzimanja u obzir mog mišljenja. Čak i da nisam bio uključen u suđenje Šešelju, Odluka da me se diskvalifikuje iz tog slučaja se jasno odnosila na suđenje, što se direktno odrazilo na moju ulogu sudije. Po svim standardima pravednosti, trebao sam da imam pravo da se moja mišljenja uzmu obzir od strane Veća.
Drugo, predsedavajući Veća, koji je trebao da razmotri moju diskvalifikaciju, bio je isti sudija koji je prvobitno imao suprotno mišljenje na suđenju protiv generala Perišića, a na čiji su suprostavljeni argumenti uveliko uticali na to da Žalbeno veće donese osloboađajuću presudu. Drugim riječima, taj sudija je očito imao lični interes u opovrgavanju moje kritike upućene Žalbenom veću, a koja se ticala oslobađajuće presude Perišiću, zato jer je on sam bio autor argumenata na osnovu kojih je general na kraju bio oslobođen od strane Žalbenog veća, što sam ujedno i kritikovao u svom pismu. Ironično je to da je predsedavajući Veća utvrdio moju pristrasnost, kada je i on sam bio takav.
Treće, većina u Veću nije uradila test koji bi utvrdio da li je “u okolnostima, kao razuman i dobro obavešten posmatrač, na razuman način utvrdio pristrasnost”. Nakon što su pročitali navode u mom pismu, većina je zaključila da “kada se pročita kao celina, pismo pobija nepristrasnost”.
Međutim, ja čak nisam niti pomenuo Šešeljevo ime, niti sam se pozvao na njegovo suđenje, zato što se moja zabrinutost nije ticala Šešelja ili drugih političara, već interes generala i vojnih establišmenata u vezi mogućeg interesa u podizanju zakonskih uslova za osudu generala.
Veće se zabavilo ovim pitanjem u svojoj Odluci pozivajući se da je Šešelj optužen, inter alia, zato što je “upravljao paravojnim jedinicama”, ali njegova uloga se nije mogla porediti sa ulogom vojnog komandanta tokom borbe. On je bio političar koji je povremeno posećivao paravojne dobrovoljce na liniji sa ciljem da im podigne moral, ali koliko ja znam, on se nikada nije upuštao u određivanje vojne taktike ili kontrolu borbi na polju. Moje pismo nije imalo nikakve veze sa Šešeljom, niti se posebno odnosilo na Srbe kao takve (kako je Šešelj tvrdio u svom zahtijevu); Gotovina, čije sam oslobađanje također osporio u svom pismu, je bio Hrvat.
Konačno, Odluka implicira da sam smatrao da generali ili Srbi treba da budu osuđeni bez obzira na dokaze. Ovo očito nije bilo dobro shvaćeno. Veće je impliciralo da sam u svom pismu naveo da vojni komandanti uvek treba da budu osuđeni za zločine koje su počinili drugi sa njihovim znanjem i podrškom, ali je onda uključena nova praksa “konkretne usmerenosti” koja zahteva dokaz koji pokazuje mnogo veći stepen namere i sudelovanja u budućnosti, čime se daje prednost očuvanju zakona kakav je i bio pre presude Perišiću. Ovo ne implicira totalnu abdikaciju iz svih mens rea i actus reus zahtijeva.
Diskvalifikacija sudije iz određenog suđenja mora biti zasnovana na dokazima da je taj sudija imao predrasude protiv optuženog u tom suđenju, ne samo navodne predrasude protiv apstraktne kategorije osoba sa malom ili nikakvom sličnosti sa optuženim. Moje lično razumijevanje Odluke je da sam bio diskvalifikovan ne zato što sam pokazao predrasude prema optuženom, već zato što sam kritikovao oslobođajuće presude od strane Žalbenog veća i ulogu predsednika Merona u tome, na način da se to smatralo nelojalnim zato jer se nisam direktno obratio njemu. Ako ništa, mogli su zaključiti da sam u svom pismu pokazao predrasude protiv predsednika Merona (što nisam), ali to nije argument da me se diskvalifikuje iz suđenja Šešelju.
Pitanje propusta Pretresnog veća u suđenju Gotovini i i ostalima da opravda svoj izbor od maksimalnog učinka od 200 metara za zakonito granatiranje legitimnih meta tokom oružanog napada ostaje nerešeno u smislu da Žalbeno veće nije pružilo alternativne smernice. Izbor Pretresnog veća u pitanju raspona od 200 metara je donesen u interesu optuženog i to može u nekom smislu da izgleda čudno, u nedostatku bolje reči, namera Pretresnog veća da osigura pravičnost je korištena da se opovrgne presuda, a kamoli propusti Žalbenog veća da pruži daljne smernice u ovom pitanju. Masovno granatiranje Knina i okoline je prouzrokovalo to da 15 do 20.000 Srba civila napuste ta područja. Optuženi nisu proglašeni krivim za ovo.
Nasuprot tome, drugi problem o primeni “konkretne usmerenosti” kao uslov za osudu pod načinom odogovornosti koji podrazumijema pomaganje i podržavanje, uspostavljeno od strane Žalbenog veća u slučaju Perišić, bio je korigiran od strane Žalbenog veća MKSJ-a u kasnijim presudama. U slučaju Šainović i ostali, drugostepena presuda je dostavljena u januaru 2014, Žalbeno veće je odbilo pristup usvojen u Perišiću da je “konkretna usmerenost” element actus reus u pomaganju i podržavanju. Godinu dana kasnije, u januaru 2015. godine, Veće je potvrdilo ovaj stav u slučaju Popović i ostali, što se dalje ponovilo i u slučaju Stanišić i Simatović, 9. decembra 2015.
Čekao sam do donošenja prvostepene presude Šešelju 31. marta 2016. da bih objavio svoje mišljenje. Moguća žalba na presudu bi mogla da utiče na oslobađajuću presudu Pretresnog veća. Žalim Odluku koja me je diskvalifikovala iz Šešeljevog postupka, ne zato što još uvek verujem da je Odluka, zbog razloga koje sam ranije naveo, neosnovana, nego i zato jer je moja diskvalifikacija prouzrokovala to da je drugi sudija uzrokovao značajno odlaganje u suđenju protiv optuženog koji je 10 godina bio u pritvoru u Hagu. Zaista, klupa na kojoj sam sedeo na suđenju Šešelju je bila udaljena samo nekoliko meseci od donošenja presude. Ova epizoda ostaje misterija za mene.(Slobodna Bosna)