Отварање изложбе цртежа и фотографија „Приче о Кини” Душице Милановић Марике и Марка Ступара 25. фебруара у РТС Клубу

Изложба представља уметнички пројекат визуелне уметности – спој ликовних радова тушем и комбинованом техником Душице Милановић Марике, обједињених темом „Вечност тихује у парковима Шангаја”, и фотографија широког плана Марка Ступара, под називом „Светлописи Кине”. Ово је прва у низу етапа које чине водећу замисао пројекта „Прича о Кини”.

Добро дошли!

Душица Милановић Марика рођена је у Сокобањи. На Филолошком факултету дипломирала на Групи за српску књижевност и језик. У књижевност улази

2005, под псудонимом „Стевана Сремац”. Аутор је значајног књижевног опуса који укључује драматизована и екранизована дела. Од 2010. до

данас, објавила је низ књижевних дела под својим правим именом.

Објављује и преводе са руског језика, а њена проза и поезија превођене су на бројне језике.

Аутор је илустрација за своју књигу „Седми орао и Змај од Крајине”; приредила је изложбу оригиналних цртежа уз промоцију књиге у Кући Ђуре Јакшића (2021), као и изложбу цртежа у Књижевном салону 4СЕ (Београд, 2024).

Добитница је бројних награда и признања.

Марко Ступар рођен  је у Нишу 1990. године.

Дипломирао је на Високој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Дипломирао је и

завршио мастер студије нa Факултету ликовних уметности у Београду; одсек сликарство, специјализација: сликарство у традиционалним медијима, дигитално сликарство, вајање, цртање, концептуална уметност.

Радио је као сликар у међународном студију „Дом синдиката”, а био је ангажован и као дизајнер и илустратор.

Од 2019. до 2022. радио је као професор ликовне уметности и шеф одсека за визуелне уметности у школи СИА у Шенжену.

Излагао је на бројним домаћим и међународним изложбама. Од 2022. ради као професор ликовне иметности у Шангају и припрема изложбе у оквиру

пројекта „Приче о Кини”.

Док Шангај збори свим језицима, у његовим парковима тихује вечност.

Можда стога што су кроз векове упили ситне, бешумне кораке и осмехе жена царских и великашких породица; и безгласне сузе; што су тајили мисли и намере оних који су њима ходали… И лепоту – жена, дрвећа, цвећа, птица, паунова, змија и змајева… Свега онога што су древни кинески

богови делили са људима. Симболи су пролаз, врата кроз која закорачимо у минуло, у долазеће или чак, у неки паралелни, а недохватни свет, у онострано…

Као што се змај у Јујанг гардену, парку са срцем од жада, из доба династије Минг, надахнут минулом годином змаја, снова оватрио око куће коју чува вековима.

Неми чувара паркова су скулптуре од необрађених, пажљиво поређаних громада камења, без везивног материјала, сраслих.

Одрази савремене Кине која израста из баштињених миленијума и хрли у висине, пресретнути су објективом Марка Ступара. На њима се комотно

башкаре громаде зграда у загрљају егзотичних, преплетених грана, као што се у Шангају преплићу културе Истока и Запада; шуме небодера, витке куле

у космичком плесу, чудновате планине које доказују да природа поседује више од онога за чим трага људска фантазија, заслепљујући бљесак градова

ноћу…

Склад. У колоплету грађевина, зеленила, шума у сред града или обрнуто, није увек лако разлучити шта је сама природа, а шта је зделао човек који

је део те неодвојивости. Као узрок и последица, као градитељ и уживалац, он задржава своју јединственост и кад је окружен мноштвом; негде је сам, али не и усамљен; иако издвојен, он се покретом, бојом и истоврсном животном енергијом утапа у окружење. (Душица Милановић Марика)