Vučićeva politika balansiranja – između globalnih sila i regionalnih interesa

Jedan od ključnih partnera Srbije postala je Kina, čiji su politički i ekonomski uticaj u regionu sve više jačali. Lični odnosi koje su izgradili Vučić i kineski predsednik Si Đinping omogućili su Srbiji pristup povoljnim investicijama, infrastrukturnim projektima i kreditima, što je značajno doprinelo razvoju srpske privrede. Kineske kompanije dobile su posebne uslove poslovanja u Srbiji, dok su se kineski građani sve češće nastanjivali u zemlji i učili srpski jezik, pokazujući dugoročnu strategiju kineskog prisustva u ovom delu Evrope.  Istovremeno, Evropska unija ostala je strateški cilj Srbije, dok su intenzivirani odnosi sa državama poput Francuske, od koje je Srbija nabavila vojnu opremu, pokazuju težnju da se održi prisustvo u evropskom političkom krugu.

Međutim, Srbija nije zanemarila ni regionalne i bilateralne odnose. Turska je kao najbolji primer postala jedan od najbližih partnera, pri čemu je predsednik Erdogan pokazivao neuobičajeno visok nivo razumevanja i podrške Srbiji. Sa druge strane, izgradnja odnosa sa Nemačkom odvijala se tako da su potencijalni kritički tonovi iz ove zemlje uglavnom ostali marginalizovani.

Poseban segment srpske spoljne politike činio je odnos sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), koji su postali jedan od najvažnijih ekonomskih i političkih partnera Srbije. Investicije Emirata u srpsku privredu, naročito u oblasti infrastrukture, poljoprivrede i bankarstva, značajno su porasle, dok su geopolitički odnosi dodatno učvršćeni kroz strateške ugovore o saradnji. Bliski kontakti Vučića i prestolonaslednika Mohameda bin Zajeda doprineli su rastu emiratskog interesa za Srbiju, čime su UAE postali jedan od ključnih neevropskih investitora u regionu.

Geopolitički izazovi, poput rata u Ukrajini, stavljali su Srbiju na test spoljnopolitičke doslednosti. Iako je Beograd  omogućio priliv ruskih iseljenika i održao ekonomsku saradnju u određenim sektorima, istovremeno je isporučivao humnitarnu pomoć Ukrajini, što je predstavljalo znak spremnosti da održi vezu sa Zapadom. Uprkos očekivanjima da će biti pod jačim pritiskom SAD, izostale su ozbiljne sankcije, što ukazuje na to da su zapadni akteri imali određeni stepen razumevanja za ovakav pragmatičan pristup Srbije.

Kosovsko pitanje ostalo je jedno od najvećih izazova, ali bez dramatičnih pomaka u pravcu njegovog rešenja. Srbija nije uspela da preokrene  međunarodno priznanje Kosova od strane SAD i zemalja EU koje su to učinile ali je istovremeno otpriznavanjem najviše nekih nesvrstanih zemalja sprečila da ono dobije širi legitimitet u međunarodnim institucijama. Ovaj poluzamrznuti status dao je Srbiji prostor da i dalje igra na više političkih frontova, bez prevelikog rizika od direktnog gubitka.

Može se reći da je ovakav model vođenja spoljne politike pod Aleksandrom Vučićem podsećao na praksu “nesvrstavanja” iz perioda hladnog rata. Dok su mnogi smatrali da je neophodno zauzeti jedan pravac, realnost spoljne politike Srbije pokazala je da ovakva fleksibilnost donosi određene prednosti. Dolazak bliskih saradnika Donalda Trampa u Beograd bio je jasan pokazatelj da Srbija nije ignorisala promene unutar američke politike, već je gradila odnose sa različitim političkim krugovima.

Zaključak koji se može izvesti iz ovakvog pristupa jeste da je Srbija uspela da očuva ključne spoljnopolitičke veze, bez obaveze svrstavanja uz neku od globalnih strana. U budućnosti će ovakav model biti testiran sve jačim geopolitičkim tenzijama i pritiscima, ali do sada se pokazao kao efikasan način vođenja međunarodnih odnosa prvenstvenom zaslugom baš Aleksandra Vučića.

Autorski tekst