Премијера Вердијеве опере „Симон Боканегра” 16. маја на Великој сцени

Премијера Вердијеве опере „Симон Боканегра” 16. маја на Великој сцени

15/05/2024 0 By BERB

Фото: Небојша Бабић

 

Опера славног италијанског композитора Ђузепа Вердија „Симон Боканегра“, која има посебно место у његовом великом и богатом стваралачком опусу, а карактеришу је надахнута мелодиозност и истанчани осећај за сценску драматику, биће премијерно изведена 16. маја на Великој сцени (19:00) под диригентском управом Ђорђа Павловића, у режији Марија Павла дел Монака.

Куриозитет је да ће то бити први пут у 104. године постојања Опере Народног позоришта да се овај наслов, први из Вердијевог позног стваралачког периода, нађе на њеном репертоару.

Гледано са ове временске дистанце, чини се да „Симон Боканегра“ представља својеврсну прекретницу у Вердијевом стваралаштву, као и да својом музичком понудом доноси неке новине које ће се касније у већој мери одразити у делима као што су „Бал под маскама“, „Моћ судбине“ и „Дон Карлос“. Прва верзија опере, настала 1857. године, прошла је скоро незапажено на премијери у Театру „Ла Фениче” у Венецији. У међувремену, више од две деценије касније, Верди је одлучио да узме у руке прашњаву литературу и преради је, уз помоћ свог великог пријатеља и верног сарадника Арига Боита.

Том приликом, дошло је и до значајних измена – преуређен је редослед свих сцена, написан Пролог и додата славна сцена „У сали Великог већа“ којом се завршава први чин. Ова верзија премијерно је изведена с великим успехом, 1881. године у миланској Скали.

„За музику у овом делу, не може се рећи да на прво слушање осваја публику као што је то случај са његове претходне три опере Риголето, Трубадур и Травијата. Међутим, веома изражајна драматска страна целог дела са посебним освртом на психолошко осветљавање ликова кроз препознатљиву кантилену великог Вердија, доноси тамнију атмосферу која је карактеристична за потоње три опере. У овој опери имамо готово цитате на којима су у каснијим операма изграђене читаве сцене. Уверен сам да ће их и публика пажљивим слушањем лако препознати и у њима уживати”, поручује маестро Павловић.

Иначе, ово је једно од ретких оперских наслова инспирисаних животом историјских личности – у фокусу је прича о средњовековном дужду Симону Боканегри, гусару у служби републике Ђенове, првом владару у историји те републике изабраном од народа и човеку са комплексним политичким и личним проблемима. Такав гест изазвао је револт угледних грађанских породица Фијеско, Адорно и Грималди које су се годинама смењивале на ђеновском трону. Боканегрин покушај помирења двеју завађених република – Венеције и Ђенове, остао је до данас јединствен пример очувања реда међу политичким неистомишљеницима, завађеним око трговачких интереса и превласти на мору.

С друге стране, Вердијева снажна инспирација, уједно и вечна лична патња везана за однос оца и ћерке, и овде се, као и у „Риголету” и „Травијати”, поставља као један од кључних елемената драмског тока. Боканегра је, између осталог, и личност којој су негирани улога оца и свака врста љубави…

„Код Вердија су, суштински, најчешће теме судбина и однос између родитеља и детета. Сахранивши супругу и двоје деце док је још био млад, задесила га је трагедија са којом ниједна особа не може до краја да се избори. Сам почетак опере одише смрћу, а њом се и завршава. Наслов опере јесте Симон Боканегра, али главни лик овог дела је заправо судбина. Мистичан, вечно истраживан и упитан појам. Kако се манифестује психограм једне особе која је изгубила вољену особу, која је проклета од стране њеног оца, не знајући где му је дете, а све уз велику дужност и одговорност према вођењу народа, док су политички противници у завери против њега? Kаква особа можемо да постанемо упркос неиздрживом болу: да ли са платформе емпатије сада можемо да помогнемо другима? Да ли постајемо катализатор за разарање свега око нас или се једноставно повлачимо у себе, корачајући механички напред, док је есенција нашег бића парализована и једноставно заборављена? И, поврх свега, колико је снажна трансформативна моћ губитка и да ли та празнина икад нестаје? Ова питања желим да поделим са публиком“, каже млади, талентовани редитељ Марио Павле дел Монако.
На премијерном извођењу насловну улогу певаће Драгутин Матић, а у подели су и Иван Томашев, Соња Шарић, Дејан Максимовић, Стефан Павловић, Александар Пантелић, Светлана Ловчевић и Слободан Живковић.

На првој репризи, 19. маја, наступиће Вук Зекић, Драгољуб Бајић, Евгенија Јеремић, Стеван Каранац, Милан Обрадовић, Милош Гашић, Татјана Митић и Марко Костић.
У представи учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.
Концертмајстори су Едит Македонска/ Весна Јанссенс, шеф Хора је Ђорђе Станковић, а у уметничком тиму су и Јасна Сарамандић (сценограф), Вишња Жилић (костимограф) и Волфганг Фон Цубек (дизајнер светла).
Опера „Симон Боканегра“ реализује се у програмској сарадњи са Словенским народним гледалишчем (СНГ) из Марибора.