Rezultati studije o dugorajnoj nezi kod starijih osoba i osoba sa invaliditetom

Foto: Crveni krst Srbije

Danas su u Medija Centru predstavljeni najvažniji rezultati studije „Pristup uslugama dugotrajne nege u Srbiji“.

Studija je nastala u okviru trogodišnjeg projekta „Jačanje otpornosti starijih osoba i osoba sa invaliditetom tokom KOVID-19 i budućih katastrofa“. Koordinator ovog regionalnog projekta je Crveni krst Srbije, a projekat se odvija uz podršku Evropske unije, Austrijske agencije za razvoj i Austrijskog Crvenog krsta. Projekat je pokrenut 2020. i implementira se u Srbiji, Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i na teritoriji Kosova a jedna od najvažnijih komponenti projekta su istraživanja o pristupu uslugama dugotrajne nege na svim teritorijama i pokušaj senzitivisanja javnosti za implementiranje rezultata istraživanja.

O studiji su govorili Karin Traunmiler, zamenica Ambasadora Austrije u republici Srbiji, Borka Jeremić, šefica kancelarije Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) u Srbiji, Olivera Vuković, direktorka, SeConS grupa za razvojnu inicijativu, Ivanka Jovanović, izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS), Tijana Veljković, saradnica na istraživanjima, SeConS grupa za razvojnu inicijativu i Nataša Todorović, koordinatorka projekta ispred Crvenog krsta Srbije i jedna od autorki studije. Svi su se složili da je problem dugotrajne nege važan socijalni i zdravstveni problem te da je studija dobra osnova za pokušaj razvijanja humanije zajednice koja bi više pažnje posvetila potrebama starijih osoba i osoba sa invaliditetom.

Rezultate istraživanja predstavila je Tijana Veljković iz SeConS grupe za razvojnu inicijativu, organizacije koja je razvila ovu studiju, rekavši da je reč o pionirskom poduhvatu i da je rađena po istoj metodologiji za ceo region. „Studija treba da bude osnova za formulisanje preporuka o tome kako povećati kapacitete pružalaca usluga i organizacija civilnog društva, kako poboljšati javne politike, i kako uvećati finansijska davanja. To je put da bi se osigurao bolji pristup uslugama dugotrajne nege za starije osobe i osobe sa invaliditetom u redovnim okolonostima, a posebno u slučaju vanrednih situacija poput pandemije izazvane virusom COVID-19“, naglasila je Veljković.

Nataša Todorović, koordinatorka regionalnog projekta Crvenog krsta Srbije i jedna od autorki studije, podsetila je da je prema globalnim istraživanjima potreba za dugotrajnom negom najveća kod osoba starijih od 65 godina i kod osoba sa invaliditetom, a da na evropskom nivou gotovo trećina starijih od 65 godina ima teškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, pri čemu je među njima više žena nego muškaraca. „Procenjuje se da će na globalnom nivou broj osoba koje potencijalno imaju potrebu za dugotrajnom negom sa 30,8 miliona u 2019. godini porasti na 38,1 million 2050. godine“, rekla je Todorović.

Među osobama starijim od 65 godina u Srbiji, čak 40,7% je onih kojima je potrebna dugotrajna nega zbog teškoća u funkcionisanju, a među osobama sa invaliditetom od 18 do 64 godine još ih je više – čak 64%. O njima brinu uglavnom neformalni negovatelji (90,5% njih za to ne dobija nikakvu nadoknadu), a usluge koje se ostvaruju iz javnog sektora ili od privatnih pružalaca usluga i civilnog društva – minimalno su zastupljene.

Istraživanje u okviru ove studije, rađeno na uzorku od 650 osoba starijih od 65 godina i OSI od 18 do 64 godine, govori da je starijim osobama podrška najpotrebnija u aktivnostima održavanja domaćinstva, plaćanju računa i nabavci, odlasku kod lekara, organizovanju popravki u stanu, i to više ženama nego muškarcima (izuzev kod pripreme hrane). Dugotrajna nega znatno je potrebnija starijima od 75 godina nego onima od 65 do 74 godine (47,7% naspram 34,5%). Osobama sa invaliditetom podrška je najpotrebnija u održavanju domaćinstva, odlasku kod lekara, obavljanju nabavki i plaćanju računa.

Gotovo svaka deseta osoba koja ima potrebe za nekim oblikom dugotrajne nege nema nikakvu podršku već je prinuđena da se snalazi sama, i to je izraženije u manjim gradovima nego u selima i velikim gradovima, pokazali su rezultati istraživanja među ispitanicima ove studije. Razlozi su najčešće procena ispitanika da još mogu samostalno da funkcionišu (OSI mlađi od 65), nedovoljna informisanost o dostupnosti usluga (osobe starije od 65 godina) i nedostatak poverenja.
Neformalni negovatelji su glavni stub nege, i to supružnici i deca, pri čemu se muškarci češće oslanjaju na suprugu (40,2% muškaraca naspram 25,3% žena), a žene na podršku dece (48,8% žena naspram 31% muškaraca). OSI od 18 do 64 godine u gotovo polovini slučajeva se oslanjaju na roditelje (46,2%).

Izrazita većina (90,5%) ispitanih koji se u obavljanju dnevnih aktivnosti oslanjaju na podršku neformalnih negovatelja ne dobija nikakvu naknadu od države za tuđu negu i pomoć, a svega u 23,3% slučajeva neformalni negovatelji dobijaju neke stručne savete o pružanju nege od odgovarajućih organizacija i institucija poput ustanova socijalne zaštite, zdravstvene zaštite ili humanitarnih organizacija.

Projekat „Jačanje otpornosti starijih osoba i osoba sa invaliditetom tokom COVID-19 i budućih katastrofa“ pokrenut je krajem 2020. godine, i povezuje partnere iz civilnog društva iz Srbije, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije i Kosova, kao i velike mreže civilnog društva koje predstavljaju starije osobe i osobe sa invaliditetom na nivou Evropske unije.

Preporuke koje su proizašle iz studije kažu da bi trebalo promeniti fragmentiran način pružanja usluga koji podrazumeva odvojene sisteme zdravstvene I socijalne zaštite I učiniti ga integrisanim. Takođe, da bi trebalo povećati raznovrsnost usluga korišćenjem inovativnih rešenja I kroz upotrebu informaciono-komunikacionih tehnologija, da bi trebalo povećati kapacitet socijalne I zdravstvene zaštite, kao I da bi trebalo obratiti više pažnje na obezbeđivanje dugotrajne nege u vanrednim okolnostima (čemu nas uči pandemija virusa COVID-19).

** Dugotrajna nega je skup usluga i oblika podrške osobama koje usled mentalne i/ili fizičke slabosti i/ili invaliditeta tokom dužeg vremenskog perioda, zavise od podrške u obavljanju dnevnih životnih aktivnosti i/ili imaju potrebu za trajnijom medicinskom pomoći. (definicija Evropske komisije i Komiteta za socijalnu zaštitu iz 2014. godine)