MSUB: Razgovor „Ženske umetničke prakse”

U okviru izložbe „Ženske priče” u sredu 19. juna u 18 časova u Salonu Muzeja savremene umetnosti održaće se razgovor „Ženske umetničke prakse” sa Dubravkom Đurić, profesorkom Fakulteta za medija i komunikacije Univerziteta Singidum, Stanislavom Barač naučnom saradnicom u Institutu za književnost i umetnost i Draganom Žarevac, vizuelnom umetnicom. Razgovor će moderirati Mišela Blanuša, kustos MSUB i autorka izložbe.

Umetnice su dugi niz godina bile na različite načine zapostavljene u istoriji i teoriji umetnosti, muzejskim postavkama ali i na umetničkom tržištu. Međutim, početkom šezdesetih godina 20. veka, stečena društvena prava i feministički pokreti u punom zamahu, počeli su da menjaju njihovu poziciju u obrazovnom, naučnom i izlagačkom sistemu. Ipak, uprkos sve većim pomacima na polju ženske emancipacije i rodne ravnopravnosti, koji su posebno vidljivi kroz razvoj feminističkih i rodnih naučnih studija, kao i aktivizam drugog, trećeg i četvrtog talasa feminizma, još uvek postoje ograničenja vezana za status i položaj žena u dominantnom patrijahalnom društveno-političkom državnom uređenju. Njihov položaj danas, bez obzira na emancipaciju je i dalje nejednak na različitim poljima, od ekonomskog do obrazovnog i kulturnog. U skladu sa tom činjenicom, neophodno je delovati na afirmaciji pozicija žena i umetnica unutar društvene zajednice različitim aktivističkim, naučnim, teorijskim, izložbenim i stvaralačkim praksama koje bi podstakle njihovu vidljivost i značaj a samim tim popravile njihov sociološko-kulturološki položaj.

Povod za razgovor je izložba Ženske priče koja kroz radove sedam odabranih umetnica najmlađe generacije: Gorane Bačevac, Svetlane Bulatović, Sanje Ćopić, Andree Dramićanin, Nadežde Kirćanski, Jelene Pantelić i Tijane Radenković. Biće prezentovane publici različite umetničke izraze i lične narative, kao i na koji način ove umetnice razmišljaju o problemima žena i njihovoj poziciji iz perspektive žene – umetnice. Izložba je koncipirana bez pretenzija da bude čvrsto uokvirena pojmom feminizma, već sa namerom da prikaže jednu od mogućih verzija „specifično“ ženske umetnosti, koja se oslanja na iskustva feminističke umetnosti ali manje radikalno, te se može tumačiti kao „umerena” društveno angažovana linija unutar korpusa ženskih umetničkih praksi.(Press MSUB)♦