Menja se pravac: izbeglice se (ne) vraćaju kući

Menaju pravac: izbeglice u Berlinu

‘HRANA NEUKUSNA, TOLIKO JE GROZNA DA JE ŽIVOTINJE NE BI JELE, SPAVALI SMO U HLADNIM PRAZNIM ZGRADAMA, A KAD NEKO KAŽE DA JE BOLESTAN, VLASTI GA U POTPUNOSTI IGNORIŠU’, REKAO JE ZA BRITANSKI THE TELEGRAPH JEDAN IRAČKI EMIGRANT KOJI SE SA SUPRUGOM I ČETVERO DECE VRAĆA U BASRU

MNOGE novinske agencije objavljuju da se sve više izbeglica i emigranata, koji su već zatražili azil u zapadnoevropskim zemljama odlučilo da se vrate svojim domovima u ratnim zonama shvativši da novi život u Evropi nije ono čemu su se nadali kada su kretali na put pun neizvesnosti. U povratku kućama prednjače Iračani i irački Kurdi koji su duboko razočarani novim životima u Evropi, a kao glavne razloge povrataka emigranti i izbeglice navode pretrpane centre, rastuće antiislamsko raspoloženje i hrana za koju kažu kako je ‘ne bi jele ni životinje’

Britanski mediji pišu da je značajan deo izbeglica razočaran je idejom kako će lako pronaći posao i sa svojim porodicama biti stambeno zbrinut, a proces dobijanja azila postao je mukotrpan bez kraja. Takođe, integracija u zapadnjački život mnogima je postala nesavladiva prepreka. Mnogi emigranti i izbeglice svedoče i kako se većina vraća kući posle pooštravanja propisa koje je dodatno otežalo postupak spajanja porodica.

‘Hrana neukusna, toliko je grozna da je životinje ne bi jele, spavali smo u hladnim praznim zgradama, a kad neko kaže da je bolestan, vlasti ga u potpunosti ignorišu’, rekao je za britanski The Telegraph jedan irački emigrant koji se sa suprugom i četvero dece vraća u Basru.

Ništa bolja situacija nije ni u Švedskoj gde sve više emigranta povlači zahtev za azil i vraća se kući. U ovoj zemlji broj povučenih aplikacija povećan je poslednjih meseci, s oko 300 na oko 900 mesečno. Oko deset hiljada Iračana već se vratilo kući iz Finske.

Gotovo su sve izbegličke sudbine u identične. Mohamed Aziz Kadir dvadesetak sati zgrčen je proveo u kamionu ne bi li se dočepao Nemačke koju je sve do dolaska na cilj smatrao obećanom zemljom.

Teškoće s kojima se suočava u Irak, procenio je podnošljivijim od života u izbegličkom kampu. ‘Kada sam prvi put ušao u kamp, bio sam šokiran razlikom između Berlina koji sam imao na umu i onoga što sam onde video’, rekao je Kadir dodajući kako su ga gledali kao građanina drugog reda.♦