Ђилас – најнеталентованији политичар Србије

Пише: Зоран Ђорђевић, члан председништва СНС

Фото: YouTube/screenshot

У својој бахатој умишљености, зачињеној болесном сујетом и патолошком мржњом према Александру Вучићу, тајкун овдашњи и „ималац инжењерског мозга“, Драган Ђилас, својим небулозним изјавама почео је врло озбиљно да се приближава титули најнеталентованијег политичара на српској политичкој сцени.
​Тако је, примера ради, Ђиласов опскурни порталчић, којег финансира новцем опљачканим од грађана Србије у време док је био на власти, пренео још једно његово, кобајаги „умно“ и „бременито садржајем и суштином“, саопштење – у којем овај „маестрални политички мислилац“ констатује да су европарламентарци (посредници у тек окончаним разговорима између власти и опозиције у вези са изборним условима за изборе који нам предстоје на пролеће идуће године) заправо неспособни, а уз то изгледа и корумпирани, чим су сачинили онакав документ какав су сачинили, и чим су препоручили опозицији да на те будуће изборе свакако изађе, јер је то једини начин на који је могуће, демократским путем и процедурама, у демократској земљи (што Србија за европарламентарце свакако јесте и што су потврдили и таквим документом који су донели), легално доћи на власт.
​Закукао је, по ко зна који пут, ташти и осиони Ђилас, па чак и вређао, због тога што му је (опет) предочено да ће морати на изборе, јер зна он врло добро шта грађани Србије мисле о њему и његовој безидејној скупини згубидана, нерадника,превараната и стручњака опште намене које је окупио око себе, формирајући некакав тобожњи Савез за нешто, а заправо образујући интересну групу чији је једини циљ и програм да наставе са урушавањем и пљачкањем Србије и њених грађана.
​Надао се Драган Ђилас, уздао се у те исте европарламентарце, дозивао их, тражио њихово посредовање, али и тужакао своју државу и њено руководство кад год је стигао, коме год је стигао, и где год је стигао, при томе се не либећи да најбестидније измишља и лаже, и он и сви његови запослени – на челу са „часном и честитом“ Мариником Тепић (која ни сама више не зна у којој је по реду странци и шта јој се све, осим оних кокошака у Моровићу, привиђа а шта она сама измишља и о чему и о коме све лаже) – не би ли некако убедио европске званичнике и моћнике како је „у Србији диктатура, како се крше људска права и слободе, како нема демократије ни слободних медија, како је страховлада“ и како је нужно због свега тога срушити Вучића и довести њега, Драгана Ђиласа (експерта ни за шта, осим за присвајање туђег новца, и борца за све и свашта, осим за интересе своје државе и свог народа), на власт, наравно – без избора и против народне воље, нарочито стога што он „обичан“ народ презире и гади га се, сматрајући себе некаквом „елитом“ која је изнад других људи.
​Чак је и сам себе прогласио некаквим „лидером“, вођом те тзв. борбе против „аутократског режима Александра Вучића“, надајући се да ће та самозваност постати релано стање ствари и очекујући да ће, ако ништа друго, ту своју „лидерску“позицију моћи да купи, плаћајући онај башибозлук, који му се из интереса пришљамчио, да му аплаудира и да га хвали.
​Учинио је Драган Ђилас све што је мислио да је потребно и што су му његови инострани ментори саветовали, додао је, мада драматично политички неталентован, и још штошта по свом укусу и вољи – како би себе и скупину лезилебовића коју предводи представио као некакву политичку снагу и алтернативу садашњој власти, али му крајњи резултат тих његових „изузетно квалитетних предлога и ставова, акција и решења“ ипак не одговара.
Мораће, опет су му рекли, чак и они које је он позвао да дођу и посредују, на изборе – ако жели да има некакву улогу у политичком животу Србије. Избори су, кажу европарламентарци, једини легални и легитимни пут и начин освајања власти. И у Европи, и у Србији.
Ђиласу се, наравно, на изборе не иде, јер зна да ће опет имати 0,нешто% освојених гласова, без обзира на то колико је милиона, од народа украдених, уложио у то да се поново нађе у прилици да од народа краде – па зато вређа оне у које се клео, а успут и за сваки случај, помиње и некакав поновни бојкот. У Ђиласовом случају – не само бојкот избора, него и бојкот здравог разума и памети.
Али шта и очекивати од човека коме је таленат за политику у обрнутој сразмери са талентом за проналажење начина да присвоји туђи новац!?