КОСОВСКИ ГОРДИЈЕВ ЧВОР

Autorski tekst Zorana Đorđevića, v.d.direktora JP Pošta Srbije objavljen u Politici

Наставак преговора у Бриселу – између представника Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, и представника привремених косовских институција, које je предводиo Аљбин Курти – још једном је показао да у овом случају легенда о Гордијевом чвору није само симболичка, метафорична паралела о тежини и сложености проблема, већ је суштинска одредница комплексности спора који деценијама оптерећује регион, али и Европу.
Ако се по страни оставе све историјске и другечињенице које су утицале на српско-албанске односе на територији Косова и Метохије од времена Косовске битке до данас и у фокус се стави само актуелни, садашњи тренутак, закључак који се сам намеће јесте да косовски гордијев чвор и даље изгледа као нераздрешив, као нерешива загонетка – ма како и уз било чије посредовање јој се приступило.
Максималистички захтеви албанске стране не доприносе томе да се пронађе трајно и свеобухватно, свим актерима подједнакоприхватљиво решење, нарочито стога што је нереално очекивати да Србија, као суверена и независна, међународно призната држава, добровољно прихвати да се одрекне дела територије који јој је – назовимо ствари правим именом – силом одузет. Осим тога, начин на који албанска страна приступа разговорима, правећи од њих својеврсни игроказ, неретко неозбиљан и неодговоран у својим појавним облицима, и који заправо служи за унутрашњу политичку употребу у њиховој, политичким и другим проблемима оптерећеној јавности, није добар пут за проналажење решења. Отежавајућу околност представља и упорно албанско неспровођење већ постигнутих договора, нарочито неформирање Заједнице српских општина, иако су и ЕУ и САД били гаранти да ће се то догодити. Надаље, Србија је на међународном плану изложена многобројним и различитим притисцима, по многим питањима, која често и немају баш много везе са конкретним случајем, а последица су жеље одређених центара моћи да убрзани и свеобухватни напредак Србије на свим пољима зауставе и успоре, при чему је наша спољна политика, окренута равномерној сарадњи и са Истоком и са Западом, поготову наше стратешко партнерство са Руском Федерацијом и НР Кином – нарочито предмет оспоравања. Такође, као посебан вид притисака појављују се и примедбе, у форми званичних извештаја одређених тела и комисија ЕУ, у највећем делу неутемељене у стварном стању ствари, које се тичу владавине права, демократских процеса, стања људских права и слобода, независности медија, као и спремности Србије да своје јавне политике уподоби и усагласи са ставовима ЕУ – што све заједно никако не доприноси томе да се разговори о решавању косовскометохијског проблема одвијају у атмосфери која би могла дати коначан и одржив резултат.
Ако смо сагласни да је политика вештина могућег, која је то реална, могућа, на међународном праву и принципима заснована политика која би, уз сагласност и прихватање обеју страна, могла довести до расплитања косовског гордијевог чвора, наравно – без   посезања за „аргументом“ који је, према легенди, употребио Александар Македонски?!
Фактичко стање, које је производ интервенције НАТО снага 1999.године, упитно је са становишта међународног права, али је реална чињеница која,за сада, изгледа непромењива и, као таква, мора бити посматрана и уважавана.
Бројност албанске популације на већем делу КиМ је неспорна, али она има своју предисторију – деценије присилног исељавања српског становништва, што би такође требало узети у обзир при проналажењу прихватљивог решења. Векови српске историје и српског присуства на територији Ким, културно и духовно наслеђе и материјална и нематеријална сведочанства тог присуства су аргументи који се морају узети у обзир у било каквој врсти разговора, па и преговора, око начина решавања спора.
Не мање важна је и формално-правна страна проблема – и по домаћем, али што је још важније –  и по међународном праву, нарочито у светлу тумачења права једног народа на самоопредељење до отцепљења, па смо тако сведоци да се, рецимо на примеру Крима, другачије тумачи и/или негира, политиком дуплих стандарда, право једног народа да самостално одлучује о својој судбини.
Осим тога, сплетом политичких и других околности, решавање косовског гордијевог чвора је у приличној мери измештено из УН и делегирано у ЕУ, тако да је место и улога Савета безбедности УН, као најмеродавнијег међународног тела за решавање сличних спорова умањена, а свакако нису занемарљива мишљења Русије и Кине, као сталних чланице СБ УН, по овом питању. Наравно,битно је уважити и ставове најважнијих и најмоћнији земаља ЕУ, нарочито узимајући у обзир стратешко опредељење Србије да буде пуноправни члан заједнице европских држава, при чему је нужно подсетити да ни све чланице ЕУ немају исти став по питању једнострано проглашене независности тзв. државе Косово, што такође представља један од правно врло важних фактора при проналажењу решења.
Када се све наведено, али и оно што није поменуто а од утицаја је на проблем, узме у обзир – постаје јасно колики је и какав је косовски гордијев чвор, али још јасније постаје то да је једино оваква политика, какву тренутно води руководство Републике Србије, пре свих председник, Александар Вучић, једини пут и начин да се до решења дође.
Дакле, политика разговора, политика размене реалних чињеница и аргумената, дијалог који је усмерен ка компромису, спремност на уважавање различитости интереса уз истовремено прихватањеда је та различитост обострана, искрена жеља да се до решења, у име заједничке будућности, дође – на начин који ће свачије интересе подједнако задовољити, али и подједнако ускратити.Модалитети и форме разговора могу бити промењиви, и на различитом нивоу, али морају имати јасан стратешки циљ, заснован на очувању виталних националних и државних интереса Србије и одређен тако да буде достижан, спроводљив и одржив у будућности. Мора бити и опште прихваћен и подржан, од свих сегмената друштва и друштвених група. Грађани Србије морају да схвате да нам је потребан јединствен и саборан став по питању решавања проблема у нашој јужној покрајни, и то такав који тестира реалност, који реалност уважава и, на основу тога и мудрих политичких одлука које морају бити донете, гарантује будућност, пре свега Србима који на КиМ живе, живе свакодневно, животима који нису мит, нису легенда, него болна свакодневица, често испуњена неправдом и страхом. Наравно, заштита нашег културног и верског наслеђа и блага на простору КиМ се подразумева и нужно мора чинити саставни део било каквог, евентуалног, будућег договора.
Више него икад, Србији је потребна слога и разум, јединство и одлучност, спремност да се суочимо са последицама погрешних политика које су вођене протеклих деценија, али и достојанственост и одважност да не пристанемо да право силе замени силу права.
С друге стране, косовски Албанци морају да прихвате чињеницу да су, у формалном смислу, они извршили сецесију и да је њихова „држава“ саздана на грубом кршењу норми међународног права, као и да је право силе, и примена те силе, фактор на основу којег се не може трајно, нити мирним путем, решити проблем који ће, остваши евентуално тако нерешен, замрзнут, оптерећивати све будуће генерације.
Свако право је право ако је универзално примењиво и ако његово уживање не доводи до кршења неког другог, нечијег другог, било ког, права. Преузете обавезе и до сада постигнути договори морају подједнако важити за сваку од страна и ако је Србија испунила све на шта се до сада обавезала међународни посредници би требало да инсистирају да то исто важи и за албанску страну.
Свако право које припада албанском народу – мора припадати и српском, јер КиМ је место заједничког живота, и било, и јесте, и биће – за генерације које долазе – и то би требало да буде полазна основа за обе стране у разговорима који тек следе.