Нобелова награда за мржњу

Пише: Зоран Ђорђевић, в.д. директора ЈП Пошта Србије /Фото: YouTube/screenshot

Председник Србије, Александар Вучић, уручио је пре неколико дана Орден Карађорђеве звезде првог степена аустријском књижевнику, добитнику Нобелове награде за књижевност, Петеру Хандкеу – као симболички израз захвалности за Хандкеов вишегодишњи принципијелни и на чињеницама и истини заснован став када су у питању многобројни догађаји из наше најновије историје, али и доказано и искрено Хандкеово пријатељство према Србији и њеним грађанима, посебно онима који живе на територији јужне српске покрајне.

То је био повод да се промптно јаве разноразне „моралне громаде“, „баштиници и тумачи истине и историје“, „борци за демократију, људска права и правду“, речју – најразличитији башибозлук професионалних и из иностраних центара моћи добро плаћених србомрзитеља, свесних лажова и тобожњих припадника „интелектуалне и грађанске елите“ – који су, само формално се дотичући Хандкеа, искористили и ову прилику да своју мржњу и патолошку опседнутост Александром Вучићем преточе у некакве – „принципима вођене и на објективним аргументима засноване“ вербалне бљузгарије.

Јавила се тако, прва, „часна и честита“ Наташа Кандић, којој је увек премало српске крви и несреће, да нам са становишта бивше комсомолке и комунистичког апаратчика (што је била док је то било лукративно и доносило корист) још једном „објасни“ да су Срби геноцидан народ и да због тога нису (још) увек довољно кажњени. Изгледа да јој, „часној и честитој“, не стижу више апанаже из иностранства, или – бар не у толиком износу који она мисли да својим штеточинским деловањем заслужује, па је здушно пожурила да своје иностране менторе подсети да она још увек зна, може, а и хоће, да запљуне – и Србију, и Вучића – и то нарочито сада – када читав свет одаје признање, и Србији и Вучићу, на начину који се бори са пандемијом и њеним последицама.

Том, првом, гласу професионалних мрзитеља своје државе и свог народа, брже-боље су затерцирали и Сташа Зајовић (капо нечега што себе назива невладином организацијом под кодним именом Жене у црном, иако је, по својој суштини, то заправо организација која ради у интересу влада неких страних држава), и писац Филип Давид (чија се поетика временом претворила у политику, а та политика има за мото: Мрзим Вучића), као и двоје историчара (или, боље речено, они се сами тако представљају – Дубравка Стојановић и (и он за себе тврди да је историчар) Миливоје Бешлин – који су, свако са свог становишта, сходно сопственој памети и образу, покушали да облате Хандкеа и да оспоре његово, људско и на демократији (у коју се они куну и за коју се „храбро боре“) засновано право да има сопствени став о свему, па и о Србији, као и да такав став јавно изнесе, заступа и брани.

Комично би било, да није јадно, бедно и тужно – када неколико умишљених, таштих, и на новац из страних фондова алавих ликова, покушава да оспори значај, углед и дело једног нобеловца, а још огавније је што то чине вређајући и презирући сопствени народ, без обзира што им њихова политичка острашћеност и болесна мржња према Александру Вучићу не дозвољава да бар на тренутак (али стварно и заиста, без обзира на то што су плаћени да причају лажи) буду објективни и склони истини.

Осим, ако разлог није то да се они сами, на овај начин, кандидују за Нобелову награду – која би им, да се случајно додељује, сасвим сигурно била и додељена – за мржњу.