Balet ili korona?

Evo kako je Aja Jung najavila 18. Beogradski festival igre:

“Hvala Narodnoj skupštini za gostoprimstvo i hvala gospodinu Ivici Dačiću za uvodnu reč. Moram da napomenem da je ovo osmi put da našu glavnu konferenciju organizujemo u ovom prostoru, ali i kako bi se zahvalili gospođi Gojković koja je nastojala da otvori vrata Narodne skupštine za umetničke sadržaje. Danas je ovde u drugoj ulozi.

Takođe bih naglasila da smo sa ovom konferencijom obično stavljali tačku na ogroman posao, i bili radosni da vam predstavimo rezultate, odnosno program.  Ovoga puta to činimo sa ogromnom strepnjom.

…………

Da nam je neko rekao prošle godine u ovo vreme, šta nas sve čeka… znam da mu ne bi poverovali. Umesto u rikverc, ubacili bi u prvu. I bilo bi opet ovako.

Vraćajući film unazad, od one konferencije u martu prošle godine, kada sam izgovorila: imamo loše vesti, svakoga dana je bilo sasvim dovoljno razloga za odustajanje. Sponzori su opravdano odlazili, publika se sasvim opravdano plašila ulaska u zatvoreni prostor, mnoge institucije su odustale ili smanjile ulaganja u umetničke sadržaje… Štampu programa, kataloga ili plakata, je preko noći zgazio internet, a ekran se nametnuo kao sablasna pozornica.

Vraćali smo ulaznice, i nismo mogli ponovo da ih ponudimo… štampali smo materijale, koje bi za samo nekoliko dana mogli da bacimo, jer su se datumi gostovanja trupa menjali i još uvek menjaju… kao da vetar obrće neki papirni kalendar…

Opaki virus i dalje režira. Poigrava se surovo sa svim likovima, njihovim ulogama, terminima, poništava letove, zatvara aerodrome, ne dozvoljava vežbanje u baletskim salama, ne skida maske sa lica igrača i publike, testira, umara, čak trajno gasi neke trupe i manifestacije u svetu, tera umetnike da traže nove profesije, na pozorišta stavlja katance, ili dozvoljava rad sa trećinom ili četvrtinom kapaciteta… Znamo mi da je to nepravda, i da se niko nije u pozorištu zarazio, ali je to tako. Ćutimo, srećni dok pozorišta ne postanu restorani, hoteli ili tržni centri…

Pitala sam se često zašto ovo radimo. I dalje nemam precizno objašnjenje, ali trudeći se da ga za sebe pronađem, stigla sam do dva moguća odgovora. Jedan je program. Beogradski festival igre ima program, za razliku od mnogih koji ga nemaju. Imamo ozbiljne dogovore, umetnike koje vredi prikazati, ugovore koje ne treba raskidati, publiku od koje ne želimo da se rastanemo, partnere i prijatelje koji su još uvek tu, sa nama…

Drugi odgovor je inat, jer je ovaj Festival stvoren i rastao iz čistog inata. Inat nas je pokretao onda kada u nas nisu verovali, inat se rađao uvek kada bi nas u našoj Srbiji sapletali i omalovažavali… Tako smo iz čistog inata, naučili da se borimo za vrhunski program.

To što imamo publiku, to je rezultat rada, i baš ovakvog odnosa. Nekih dvadesetak godina… Danas je to  publika koja na neke predstave čeka duže od godinu dana. Svakog dana, zazvoni bar 30 telefona. To su ljudi koji čuvaju svoje karte, neki još od septembra 2019.! Za NYCB, ballet Jazz Montreal, Džejsona Smita…Zbog tih ljudi ovo radimo. To su oni koji nisu išli ni na žurke, ni na skijanje, ali su čekali slavne trupe i koregrafe…. Neka retka vrsta.

Šta je još novo: novo je da Beograd više nema scenu za velike predstave. Da će beogradska publika morati da putuje u Novi Sad da bi videla nove produkcije Dimitrisa Papajoanua i Akrama Kana. Novo je i da možda Zemun neće imati svoju scenu već od jeseni, pa strepimo gde će nastupiti američke trupe Bodytraffic i čuvena brodvejska zvezda Džejson Samjeuls Smit. Brinemo i kako će publika ući u nedelju u JDP, kada znamo da nas koji bi da vidimo prvi, a verovatno i poslednji put NYCB u našem gradu, ima mnogo više – od 170 sedišta…

Iako nije bilo tako planirano, radujem se da Festival počinje predstavom koja nosi naziv Normalno… sa željom da zaista bude sve po tom naslovu…

Kada ce se ovaj festival završiti…to još ne znamo.

……….”

Foto: kultura.gov.rs