Neobični intervju sa Zlatkom Svibenom

Ranka Čičak

Jedan od najvećih intelektualaca Evrope, Zlatko Sviben, reditelj i pozorišni pedagog, upravo je režirao u beogradskom Narodnom pozorištu dramu Vasa Železnova i drugi, Maksima Gorkog. Sam je dramatizovao delove ovog romana i adaptirao  za scenu. Ovaj čovek stari je prijatelj Beograda. Iako je već diplomirao komparativnu književnost i filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu, završio je i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovde je pohađao i postdiplomske sudije na odseku dramaturgije. Režirao je u Skoplju, Bitolju, Nišu, Leskovcu, Užicu, Beogradu, Vršcu, Novom Sadu, Subotici, Zenici, Tuzli,  Sarajevu, Dubrovniku, Splitu, Zadru, Rijeci, Osijeku, Zagrebu. U riječkom HNK Ivana Zajca, u više navrata bio je direktor  drame, umetnički rukovodilac i stalni reditelj. Aktivan je u pozorišnoj pedagogiji u Tuzli, Novom Sadu, Zagrebu, formirao je odsek glume na  umetničkoj akademiji u Osijeku. Dug je spisak njegovih nagrada. Među njima je nagrada hrvatskog glumišta 2002. godine, nagrade za predstave u Osijeku 2005. i 2012. godine,  republička nagrada  Vladimir Nazor 2012. i dubrovačka nagrada Orlando 2013. godine. U Srbiji je dobitnik nagrade za režiju Joakim Vujić 1985. i nagrade Ardalion za predstavu „Zločin i kazna“ koju je  dobio zajedno sa kazalištem Gavela. Na Sterijinom pozorju od 1984. do 1987. učestvuje sa 4 predstave, a od 2013. do 2016. godine, sa još tri. Režirao  je „Leto na sunčanoj terasi“  Mladena Popovića u SKC Beograd 1980. godine, „Uvek zeleno“ Aleksandra Popovića u Narodnom pozorištu u Nišu, “ Četvrti zid“, Slavenka  Milovanovića, Studentski grad Novi Bograd, “Poseta morske tetke tojest tragedija  genija“ Branka Dimitrijevića u riječkoj hrvatskoj drami, “Kuća strave“, Franca Ksavera Kreca u Novom Sadu 1981., “Kapetan Džon Piplfoks“ Dušana Radovića i Miroslava Belovića u Novom Sadu, „Neko vreme u Salcburgu“,  po romanu Jovana Ćirilova u Zenici 1982. Godine, „Sablja dimiskija“ Aleksandra Popovića u  Beogradskom dramskom 1983., „Kako vam drago“ Viljema Šekspira 1983. u Subotici, “Događaj u mestu Gogi“ Slavka Gruma u Beogradskom dramskom 1984., “Nečastivi na filozofskom fakultetu“, Ive Brešana u Leskovcu 1985., „Kraj partije“ Semjuela Beketa na Godo festu u Beogradu 1984., „Magna karta“ Maria Rosia 1986. u Bitolju, “Magbet“ Viljema Šekspira na Paliću 1986., “Klaustofobična komedija“ Dušana Kovačevića 1988. u Dubrovniku, “ Malograđanska svadba“ Bertolda Brehta na sceni Duško Radović u Beogradu, „Alkestida“ Euripida, Narodno pozorište Subotica na gostovanju u Kelebiji, „Hromi ideali“ po dramatizaciji Olge Dimitrijević romana  „Čedomir Ilić“ u užičkom pozorištu.

Ako ste uspeli da pročitate sve ove režije Zlatka Svibena, a ima ih još, onda ste shvatili da ovaj čovek nema pojma o nacionalizmu i ne mrzi ni jedan narod, niti veru na Balkanu.

Zato nije ni odgovorio na pitanje novinara Kurira na KZN u Narodnom pozorištu – zašto režirate u Beogradu, a ne u Zagrebu? Na to pitanje odgovorila je upravnica, Ivana Vujić i rekla da ga je ona pozvala. Isti taj novinar pokušao je da bude duhovit i pitao glavnu glumicu Vase Železnove, Ljiljanu Blagojević, zašto ne ide u penziju. Ljiljana je duhovito odgovorila da svaki glumac želi da glumi dok može da hoda, a da ona još to može.

Nešto još neprijatnije  dogodilo se posle predstave, kada sam, na izlasku iz pozorišta, pokušala da napravim intervju sa Svibenom. Tek što sam upalila diktafon, prišla je lepuškasta žena i stala između nas. Diktafon je ostao upaljen.

• Ja sam primadona beogradske opere. Zašto niste izašli da se poklonite? Kod nas se posle svake predstave reditelji i dirigenti poklone.

Odgovorio je:

• Zato što sam ja izrežirao drugačiji poklon, a Ivana Vujić nije htela tako. Hteo sam da izlaze dvoje po dvoje. Ni glumci to nisu hteli, pa sam ostavio da se poklanjaju kako hoće.

Ona – jeste li režirali i operske predstave?

– Ne puno

– Šta ste režirali?

-Pa neke nove opere u Splitu.

– Šta?

– Ne znate ih.

– Otkud znate da ih ja ne znam?

– Pa eto, to je bilo po Lorki.

Nije imala pojma, pa je prešla na politički teren:

• A kakvo je Vaše iskustvo ovde u Beogradu? Ovo je najveće pozorište. Kako ste se osećali, je li Vam bilo prijatno?

On:  – Ne baš prijatno, zato što je organizacija malo drugačija. Glumci se ne mogu skupiti. A i ovo je preveliki projekt…

Ona: Jeste li imali jednu ili dve podele?

On:  Jednu, ali uvek neko fali na probi. Tek su se pre tri dana svi skupili.

Ona: To je naš mentalitet, to je manir ove kuće. Trebalo  je to da Vam kažu.

On pomirljivo:  Ljudi idu na snimanja, a ima i dosta onih koji nisu zaposleni u Narodnom pozorištu.

Ona prelazi na neprijatna pitanja:

• Pošto je to sada aktuelno i vezano za susednu Crnu Goru i njen antagonizam prema Srbima, da li i Vi, kao čovek druge nacionalnosti, imate taj antagonizam ili ga imate, pa ga krijete?

On u nezgodnoj situaciji:

• Ma šta bi ga imao? To nema nikakve veze…

Ona:

• Ha,ha ha, ja sam Crnogorka, ali radim u ovoj kući.

On zbunjeno:

• Pa ne znam ja.

Otrčala je bez pozdrava. Tek tada sam uspela da ga pitam ono što sam želela.

• Recite mi, šta bi još, kog pisca i koju dramu želeli da režirate?
• Voleo bih da režiram neke pisce i drame koje se retko rade. Recimo, Krležu, Držića. Vi u Beogradu volite Handkea. Volio bih raditi  Ivu Vojnovića. On je katolik, ali srpskog porijekla.

Rekla sam da nije važno ko je koje vere i da je dama provokator otišla. Da ublažim  situaciju pitala sam:

• A kako vi u Zagrebu stojite s nacionalizmom?

Odgovorio je – tako, tako, ima ga i nema.

• Mogu li da objavim sve što je snimljeno na diktafonu?
• Zašto da ne?

Foto: Dubrovnik-festival.hr