Dan Vojvodine

Ranka Čičak

Na današnji dan, pre 75 godina, Skupština izaslanika naroda Vojvodine konstituisala je Vojvodinu kao politički entitet.

Povodom ove godišnjice, Liga socijaldemokrata Vojvodine izdala je saopštenje u kojem se kaže da ova pokrajina, već od začetaka svoje autonomije, preko ratnih devedesetih godina, pa do današnjih dana, smeta nacionalistima i centralistima:

• Zajednički život građana Vojvodine, bez obzira na nacionalno, versko ili zavičajno poreklo, već dugo je na udaru. Ideja da je za funkcionisanje države potreban samo jedan centar povezuje deo političke elite u Beogradu. Potrebno im je da se Vojvodina devastira, oslabi i ponizi. Slabljenje Vojvodine najjasnije se vidi na primeru devastiranja njenih institucija. Liga socijaldemokrata Vojvodine već tri decenije ukazuje na pogubne posledice koncentrisanja vlasti u Beogradu, jer to za posledicu ima slabljenje pokrajinske administracije. Srbija je pre 13 godina ratifikovala Povelju o lokalnim i regionalnim vlastima i kao članica Saveta Evrope obavezala se na sprovođenje politike njihovog razvoja. Nažalost, stanje u Srbiji je, iz godine u godinu, sve gore. Zato je potrebno snažno podsetiti na početke političkog konstituisanja vojvođanske autonomije i iznova početi borbu za njen bolji položaj u okviru države Srbije.

Ovo čudno saopštenje potpisao je Branislav Bogaroški, šef poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini Vojvodine.

Ljudi koji žive u Vojvodini i ne osećaju se autonomašima, dobro se sećaju nevolja pre promene ustava. Boško Krunić i grupa onih koji su već skoro uspeli da odvoje Vojvodinu od Srbije, uz pomoć Nemačke, Hrvatske, Saveznog SJPa, Jugoslavije, Makedonije i drugih koji su sanjali pocepanu Jugoslaviju, radili su šta su hteli, mimo jugoslovenskog Ustava. Poznata Svinjska afera osamdesetih godina najbolje pokazuje to ponašanje.  Seljaci u Sremu uzimali su ogromne kredite  Zelenog plana, namenski za gajenje svinja. Poljoprivredni kombinati koji su davali kredite nisu ni sanjali  šta ih čeka i da neće dobiti nijednu ratu otplate duga. Tužili su nadležnim sudovima u Sremu, ali sudovi nisu reagovali. Tajna je bila u tome što je za svaki kredit moćni Krunić u džep dobijao 10 posto od seljaka koje je posle štitio.

Kada sam prvi put pisala o tome,  lokalni rukovodioci Pećinaca  i Mitrovice nudili su mi novac, njihova kola da me svakog dana iz Pećinaca voze u Beograd na posao. Glavni dužnik Miodrag  Devrnja, koji je bio fotograf, a svinje nije ni imao, doneo mi je kofer sa 40.000 maraka, koliko je vredela  cela moja vikendica. Odbila sam i pozvala  Luja Medvidovića, tužioca u Osijeku, jer je PIK ovog  grada najviše potraživao.

Sutradan je osječko tužilaštvo samo u Pećincima spektakularno uhapsilo stotinak ljudi, a hapšenja su nastavljena u celom Sremu. Krunić je bio na mukama, jer je postalo opasno štititi dužnike.

U isto vreme Stane Dolanc, koji se plašio da ne odam kako on sarađuje s Vatikanom i  Makedonijom na cepanju Jugoslavije, naložio je svom saradniku Boži Spasiću  da me uhapsi. Odmah posle hapšenja u Saveznom SUPu  održana je konferencija za novinare, gde  je Spasić saopštio  kako sam  u zatvoru zbog kriminala  i čekova bez pokrića. Novinari su odmah utvrdili da nisam u minusu, pojurili za odgovor u SUP i Dolanc se uplašio. Spasić je pronašao moje članke o kreditima za svinje  i odjurio  Bošku Kruniću na razgovor.  Dogovorili su se da promene taktiku. Stara optužnica je povučena i napravljena nova za verbalni delikt i povredu ugleda SFRJ.  Spasić  je pećinačkom  obućaru  Cveji  Nikoliću isplatio 5 miliona tadašnjih dinara, a Cveja je na sudu u Mitrovici izgovorio sve što mu je bilo napisano- optužena je rekla da je u Jugoslaviji sve crno i da Tito nije sposoban da je vodi. Kako je Tito već bio mrtav, bilo je na suđenju više komičnih situacija  oko izjava svedoka koji nisu shvatili tekst. Suđenje je pratilo više stotina pravnika iz celog sveta, tako da svi nisu  mogli da uđu u salu. Tu je bio i novinar iz moje redakcije, zagrebačkog Vjesnika, koji je, naravno, pisao protiv mene. Na Vrhovnom sudu u Novom Sadu,  dva meseca  kasnije, moj branilac, Srđan Popović dokazao je da sve što sam navodno rekla, nije krivično delo. Ipak sam dobila 2,5 godine zatvora. Ceo je svet pisao o meni pozitivno. Čak i Kuba, SSSR, Kina i druge komunističke zemlje. Organizacija  Amnesti  internešnel  stavila me je na  peto mesto najpoznatijih političkih zatvorenika na svetu. Čak je i u Jugoslaviji počelo nešto da se kreće u pravcu demokratije. Iako je Dolanc organizovao poslaničko pitanje u Sveznoj skupštini o meni, iako je objavljen prvi put u istoriji jedan policijski dosije, koji je o meni sastavio Boža Spasić, pun izmišljotina, iako se taj dosije objavljen u svim novinama i čitan na TV, grupa od 250 novinara i  javnih radnika potpisala je peticiju  Dolancu, prvom čoveku jugoslovenske bezbednosti  i tražila istinu o Svinjskoj aferi i mom verbalnom deliktu. Engleska je odbila da da Jugoslaviji novac za zeleni plan, dok se ne rasvetli  istina o mom slučaju. Ta peticija bila je povod da se verbalni delikt izbaci iz našeg krivičnog zakona.

Izašla sam iz Centralnog zatvora u Beogradu, posle  godinu dana.  Nisam se dvoumila, kada su me  kosovci pozvali da pomognem oko ,mitinga 1988. Organizovala sam sve mitinge u Vojvodini, a niko nije doznao moje ime. Moje su govore čitali ljudi iz mesta  gde se održavao miting. Tako su se proslavili i dobro posle naplatili Jovan Glamočanin, Mirko Jović, Triva Ivković. Iako, osim Glamočanina, niko nije shvatio šta znači rastakanje Srbije, svi su ipak znali kako izgleda tortura vojvođanskih autonomaša.  Među sto parola koje smo napisale Olivera Katarina, Milena Mitrović, Ivan  Žunković i ja, najdelotvornija  je bila“ Oj Srbijo u tri dela, ponovo ćeš biti cela“. Parolom “Banat, Bačka neće, a Pećinci republiku hoće“ uspela sam da smenim Krunića, jer je  održao za sebe poguban govor odgovarajući na tu parolu.

Srbija je ponovo cela, ako ne računamo nevolje sa Kosovom. Zar treba da je dalje rastačemo ?