Награду “Биљана Јовановић” за 2024. годину добиле су две књиге: “Ево ме!” Драгана Бошковића и “Ерлангенке” Надежде Пурић Јовановић

НАГРАДА БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ
ЗА 2024. ГОДИНУ

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА

На конкурс за Награду БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ за 2024. годину коју додељује Српско књижевно друштво ‒ ради афирмације књижевних вредности које су биле део аутентичног књижевног говора Биљане Јовановић: модерног и урбаног сензибилитета и духа побуне против малограђанског морала, конвенција и норми, табуа и забрана свих врста, друштвених и књижевних ‒ пристигло је 203 књиге. У шири избор уврштено је 20 наслова, а у ужи следећих девет:

• Надежда Пурић Јовановић, Ерлангенке, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2024.
• Драган Бошковић, Ево ме!, Суматра издаваштво, Шабац, 2024.
• Никола Младеновић, Јасни избори, Партизанска књига, Кикинда, 2024.
• Катарина Митровић, Све добре барбике, Енклава, Београд, 2024.
• Драгица Стојановић, Мала смрт, Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг, 2024.
• Менсур Ћатић, Дјеца из Торина, Плави мак, Нови Сад, 2024.
• Златко Паковић, Додекалог: Дванаест драмских комада, Zepter Book World, Београд, 2024.
• Владимир Копицл, Између трудова, Чаробна књига, Београд, 2024.
• Драган Великић, Бечки роман, Лагуна, Београд, 2024.

На седници одржаној 7. маја 2025. године, жири Награде БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ, у саставу Тијана Матијевић (председница), Даница Вукићевић и Саша Ћирић, једногласно је донео одлуку да Награду БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ за 2024. годину добију две књиге:

Ево ме! Драгана Бошковића

и

Ерлангенке Надежде Пурић Јовановић

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Како (и зашто) писати о културној и политичкој историји као о алтернативној историји која је истовремено контра и канонска, критичка и патриотска, бити с оне стране уважених и изношених књижевних одговора на питања прошлости показује у свом роману Ерлангенке Надежда Пурић Јовановић. Да постоји не само веза рода и жанра, већ и кроз овај комплекс могућност једне некодификоване, пре тропичне него наративизоване историје, разигране а на фактима и архивама структуриране приче, открива ауторка пишући паралелну, двојничку повест смештену на прелазу столећа, и пред сам Први светски рат, чије су протагонисткиње (неисторијска?) Јанисија Драча и Надежда Петровић. Од аутофикционалне (ја-ниси-ја) јунакиње у авантуристичкој потрази за јужнословенском усменом поезијом, пјеснима разлике – која је истовремено и њен одисејски пут – до заборављених или канонизованих (као што је Надежда), све протагонисткиње, Ерлангенке, јунакиње су овог (Bildungs/девојачког) романа, као гинокритичког, феминистичког одговора на књижевне намере историографске метафикције. То (девојачко, сестринско) коло које се љуља у ваздуху фигура је „спасилачке историје“, која уместо опседнутости крајем и катастрофом отвара могућности потенцијалне, позитивне историје, усмерене ка будућности. Тако и на самом крају романа, питање о плановима за будућност упућено млађем Надеждином брату отвара поље будућности (која се није десила, али се могла десити), пројектујући отворени крај романа у коме се и Расткова судбина поистовећује са судбином протагонисткиња које крећу на путовање, а на могућност краја одговарају ишчезавањем. Баш на књижевност и књижевну традицију као места таквих шанси упућује Надежда Пурић Јовановић упоређујући судбину (Ерлангенског) рукописа и људску судбину, јер „као што постоје варијанте песама, тако постоје и варијанте њихових животних прича“. Кроз ово враћање чињеници постојања (јасно је, не само књижевних) варијанти, ауторка поставља (кључна?; коме?) питања оригинала и идентитета, ненаметљиво дајући одговор књижевне структуре.

Као и Ерлангенски рукопис који остаје недовршен, тако и оно што је „прекинуто, значи да нема краја“, и зато управо варијанта, фрагмент, постаје структурна карактеристика овог текста, шифрујући, с једне стране, недоступност, нечитљивост прошлости, а са друге преписујући историјску фикцију као авангардистички текст. Међујезик је језик комуникације у овом роману у коме и читаоци остају у транзицијском простору између епоха, званичног и имагинарног, интимног и патриотског, српског и/као југословенског, све до – у овом тексту несвакидашње убедљиво материјализованог – међупростора ликовног и вербалног (као још једног авангардистичког знака). Ауторка наглашава другог/другост као категорију не само друштвеног, већ и историјског и текстуалног, конститутивну за литературу као пјесан разлике.

И Драган Бошковић у својој књизи поезије Ево ме! пише граничну „God friendly poetry“, своју литургичку панк пјесан (разлике), типик тропа, химнични експресионизам, поезију с (критичким) погледом, стихове људског смеха, песме интроспекције, језичке молитве. Поезија Бога и беса, чији је кȏд панк/Свето писмо, не као екстравагантни (књижевни) хибрид, већ као двоструко и стоструко искуство/искушење постојања: далеко од/блиско субверзији и ауторитету, хумору и свечаности, рашчупаном и блаженом, радничком и фарисејском, људском и божанском, што већ је преблизу клишеу, а поезија Драгана Бошковића је написана (и) да раскринка све оно што није прошло, како каже Биљана Јовановић, општу ревизију ваших (наших) могућности, после чега ни песник, ни писац, јер „у сваком писцу чучи тиранин“, ни српска књижевност као „савршено место за глуву смрт“ па ни српски језик, „скоро угљенисан,/ шампион лингвистичке роштиљаде“ не остају без кривице. Криви (кажњени?) тискамо се сви у кули вавилонској („Београд на води: Ваистину на води“) поштапалица и фраза, медијских порука (медиј је порука!), асонанци и нонсенса, смисла више нема, то је био звук.

Бог се у овој поезији исповеда јер пева, „Отац мој који је на небесима/певао је и певаће“, али и богови панка (Ramones, или ипак The Clash?), јер и они певају, зазивају се панк-литургијским „one, two, three, four“, које се у овој поезији чита и као „У име Оца и Сина …“. Као формула која отвара и аутентификује свету литургију тако и ово одбројавање значи почетак албума, нове нумере, које уместо дисторзије и ларме покрећу унутрашњи глас, који рецитује давно научене стихове Светог писма, певуши тропаре, пева Матејева блаженства, по своме, „блажени гејмери који о дисплеј руку посеку,/јер они живе тајну иако је не разумеју“. Та тајна гејмера, тајна је и кувара, као фигуре побожности и сладокусја, шефа-ствараоца, што песник прижељкује да постане, да би кувао „све оно ништа себе и света,/ и гледао како се на високој ватри моје биће распада/ до честица мањих и од атома, до оног ништа поезије“. Али, као што и песник ставља на себе (Христа/поезије/хумора…) ради маске проповедника, теоретичара, језичког кувара, парадоксалну маску песника – ево ме! – тако и нема ничег поезије, којој ни језик у двострукој негацији не дозвољава укидање, и која је најближа/иста што и тајна евхарстијска, тихо средиште свега постојећег.

Од оспоравања, преко разочарања, сумње, до неуништивости духа (духовитости) поезије и писања поезије, метан(OI!)ише песник, осврнувши се око себе: Ecce me!

У Београду, 7. маја 2025. године

Тијана Матијевић (председница)

Даница Вукићевић

Саша Ћирић