Slomljeno ogledalo protesta: Da li se više plašimo slike ili istine? Istina, dijalog i odgovornost – put izlaska iz krize

Zoran Đorđević,

političar, bivši ministar odbrane

Zrelost jednog naroda se ne meri snagom njegove vlasti, ni žestinom pobune, već sposobnošću da otvoreno razgovara o onome što boli. Ako ne pronađemo jezik dogovora, ostaće samo staklo pod nogama i zvuk krckanja iz prošlosti za koji smo jednom rekli “nikad više”

Biti deo studentskog pokreta devedesetih, a danas biti svedok protesta i blokada koji traju više od šest meseci, nije samo životna simetrija, već je to izazov samorefleksije. Zato danas, kada studenti izražavaju revolt, kao neko ko je deo njihove strasti već živeo, a deo odgovornosti ne tako davno i nosio, osećam potrebu ne da zauzmem stranu, već da predložim pravac i da pokušam da pomognem da pronađemo formulu – gde ideali neće biti žrtvovani, a država ne gubi stabilnost. Ne mora sve biti binarno – nula ili jedan. Neka ovo bude poziv na treću opciju: dijalog, ozbiljan i institucionalan. Dijalog, ne iz slabosti, već iz zrelosti.

U prvom talasu protesta videli smo autentičan bol i tihu kolektivnu  traumu koju je tragedija u Novom Saduprouzrokovala. Taj bol je bio iskra. Svaka iskra, ostane li bez kontrole, lako postane vatra, ali ne ona koja greje promenu, već ona koja sagori mostove. U drugom talasu, kao nastavak vidimo umešane “prste” spolja, a njih je lako bilo prepoznati, znamo ih već. Ne negirajmo više. „Šarpova škola“ je realnost -sofisticirani mehanizmi obuke, ciljana komunikacija istruktura koja daleko prevazilazi spontani bunt. Tu počinje problem, jer studenti više nisu samo studenti, a vlast više nije samo vlast. Ulazimo u arenu, a izgubili smo Agoru – izgubili smo prostor razgovora. Ne optužujem studente. Njihova energija je legitimna. Ali ovo mora da stane danas. Čim ova energija postane instrument drugih agendi, gubimo suštinu. Kao kada neko slomi ogledalo da razbije svoj odraz, a ne shvata da onda gubi i sebe.

A gde je opozicija? Delu opozicije opstanak danas zavisi od uspeha drugih, zato oni više ne pripadaju sferi politike, nego delu biologije koja izučava parazite. Kao senke koje nemaju sopstveni oblik oni su se zalepili za studente, ne da bi ih podržali, već da bi ih kao što krpelji rade – „sisali“, po mogućstvu politički zatrovali i kada ih potpunosti  iskoriste napustili. Zato o opoziciji neću da govorim, jer kada se neko kao krpelj zalepi za tuđu ideju, a sam je nikada nije imao, svaka reč bi mu bila poklon.

Da ne bih ostao neko ko samo posmatra, kritikuje i komentariše sa distance, odlučio sam da ponudim predloge koji nisu oslonjeni na silu, već na snagu dijaloga i razuma.

Prvi predlog za izlazak iz krize bio bi formiranje nacionalnog Saveta za institucionalni razgovor (po uzoru na REM) – tela sastavljenog od studenata, profesora, predstavnika vlasti i uglednih članova društva, koje bi kroz konstruktivnu raspravu otvorilo prostor za dijalog i razumevanje, a ne samo za optuživanje.

Drugi je sveobuhvatna reforma obrazovanja koja bi deci i mladima razvijala kritičko mišljenje, umesto pukog memorisanja sa ciljem izrade kurikularnog sistema koji decu uči kako da misle, a ne šta da misle.

Treći predlog je  da kroz saradnju sa Kolarčevom zadužbinom, SANU, pozorištima, Narodnom bibliotekom i drugim institucijama kulture radi se na jačanju kulturnih i društvenih vrednosti, jer se istinski otpor apatiji, radikalizmu i manipulaciji gradi se kroz porodicu, umetnost i obrazovanje, a ne samo kroz zakone. Vaspitanje, utemeljeno na poštovanju, slušanju i odgovornosti je merilo jednog čoveka.

Na kraju, poslednji predlog osnivanje Stalne studentske konferencije Srbije po uzoru na Socijalno-ekonomski savet, trajnog mehanizma kroz koji bi studenti ravnopravno učestvovali u oblikovanju politika u oblastima obrazovanja i zapošljavanja. Ono bi bilo medijatorski most između izvršne vlasti i studentske i akademske populacije u celini, imala bi savetodavnu ulogu i učestvovala bi u izradi politika iz oblasti obrazovanja, zapošljavanja i digitalnog razvoja. Tela koje ne bi zavisilo od partija, mandata ili protesta, već od institucionalne odgovornosti i inicijative mladih i akademske zajednice.

Cilj ovih predloga nije borba moći, već stvaranje prostora za budućnost u kojoj razgovaramo i zajedno gradimo ono što nam svima pripada a to je naša država.

Dragi čitaoci, pamćenjem smo preživeli, ali sada moramo učenjem da napredujemo. Snaga ovog trenutka je u odluci da prestanemo sa optužbama, da prekinemo sa aršinima: “ko je prvi počeo”, “ko je kome dao glas”, “ko je čiji”. Posle prvog dana svake pobune, važno je samo jedno pitanje – ko je dovoljno mudar da predloži sutrašnji dan?

Ja ne nudim silu rešenja, već snagu predloga. Ako imamo pamet, hajde da je damo zemlji. Ako imamo strahove, hajde da ih izgovorimo, pa da ih pobedimo. Jer jedino kad ne govorimo, počinje vika. Jedino kad prestanemo da slušamo, počinju da odzvanjaju zvona prošlosti. Zato, ne birajmo između vlasti i studenata, birajmo budućnost. Neka prvi korak ne bude ni vika, ni ćutanje, neka bude nešto novo: Slušanje! Politika koja sluša je politika koja ostaje!  Neka tu politiku ne vodi ni snaga, ni strah, već osećaj. Ako sutra ne nađemo zajednički jezik oko države koju svi volimo, može se desiti da prekosutra izgubimo i jezik i državu.

Zato: Epilog, ne epitaf. Predlog, a ne poklič. Rešenje, ne revanš.

Uvaženi čitaoci, verovatno ćete se nečemu nasmejati, možda na nečemu i zameriti, ali probajte da zamislite, zar ne bi bilo genijalno da nešto od ovoga odmah sutra počne da se sprovodi? Ako jeste, onda je red da manje govorimo o problemima, a više o onome što može iz njih da proizađe. Možda mir. Možda dijalog. Možda još bolja Srbija. Ne bi bio prvi put da iz nevolje napravimo narodnu slogu, ali je možda poslednji ako i ovaj put to propustimo. Neka ova zemlja bude među prvima koja će umeti da kaže: Svaka pobuna se mora čuti, ali svaka vlast koja sluša „raste“. Student neće manje voleti slobodu ako se okrene dijalogu. Naprotiv, tada je sazreo, a država koja mu taj dijalog omogući, postaje i jača.

Neću više o ovome pisati, jer ovo jednostavno mora da stane i to odmah – u ime budućnosti naše države i naše mladosti!