Koliko vredi megafon, toliko će vredeti diploma?

Piše: Zoran Đorđević, političar, bivši ministar odbrane

Kad se obrazovni standard meri političkom stranom, a karakter ideje zamenjuje jačina glasa, pitanje je da li pobeđujemo ili postajemo manjina pred sobom?

U prethodnim nedeljama, kroz nekoliko tekstova, bavio sam se pojavom studentskog protesta u Beogradu – ne samo njegovim uzrocima, već i simbolikom, porukom i refleksijom koju nosi u širem društvenom kontekstu. Ovaj tekst nastaje kao nastavak tog razmišljanja, ali i kao pokušaj da iz jedne šire, filozofske i društvene perspektive razume trenutak u kojem se nalazimo, jer protest nije samo ulica, niti je svaka pobuna po pravilu progresivna. U istoriji društava, pa i naše sopstvene istorije, svaki bunt nosio je potencijal promene, ali i opasnost destrukcije.

Međutim, postoji jedna dimenzija ove priče, tiha i gotovo nevidljiva, a to su posledice studentskih protesta koje se odvijaju van radara javnog diskursa. Nisu to slike sa ulica, grafiti na fasadama ili megafoni koji trešte, to su pukotine u temelju društvenog tkiva koje se javljaju tek kasnije, kada protesti utihnu, kamera ugasi svetla, a društvo ostane da sabira tihe žrtve revolta.

Prva posledica, često neshvaćena i ignorisana, jeste gubitak vere u akademsku neutralnost. Kada univerzitetske institucije, nezavisne po svojoj misiji, postanu instrument političke mobilizacije, ne ruši se vlast već autoritet znanja. Profesori koji, umesto da drže predavanja i vode argumentovane rasprave u amfiteatrima, podstiču “binarno” mišljenje na trgovima, šalju poruku studentima da je znanje sredstvo, a ne cilj, i da diploma vredi koliko i transparent koji se podigne. Takav odnos urušava obrazovni sistem iznutra. Nisu više važni kriterijumi i kvalitet, već pozicija iz koje dolaziš, strana na kojoj si u društvenom sukobu. Sve to vodi ka godinama erozije standarda obrazovanja koji se teško, ako uopšte, može oporaviti.

U dugoročnom smislu, efekti ulaze i u kulturu. Jedna generacija, umesto da bude nosilac stvaralačke energije, umetničkog izraza i intelektualne radoznalosti, postaje zarobljenik binarnih narativa “za” ili “protiv”. Umesto pluralizma mišljenja, stvaramo eho komore u kojoj se ne postavlja pitanje “zašto?” već “na čijoj si strani?”. Tako nestaje istinska kulturna debata, a zamena za nju postaje performans u službi političke instrumentalizacije.

Tu je i posledica koju gotovo niko ne vidi, a ona se zove obrazovna diplomatija. Naši najbolji studenti odlaze na razmene, na doktorske studije, na programe u inostranstvu iz zemlje koja tada mora opravdati da ulaže u mlade, u nauku, u obrazovanje. Međutim, kada demonstracije zamene projektne aplikacije, kada se megafonima odgovara na konkursne pozive i kada država ulazi u spiralu unutrašnjih sukoba, spoljašnji partneri gase svetla. Nestaju stipendije, saradnje, rezidencijalni programi. Naši studenti postaju “rizična grupa”, ne iz lične krivice, već zbog percepcije da ova zemlja više ne zna da čuje sopstveni glas razuma. A da li je baš tako?

Treba otvoreno reći da ako se ovom logikom ostvaruju ciljevi, ako se parolama dobijaju promene i ako se urlik pretvara u zakon, onda zadovoljavamo kriterijume za pogubni presedan. Postavljamo matricu da svaka buduća opozicija, nezadovoljna iz sasvim legitimnih ili nelegitimnih razloga, neće više koristiti institucije već će izlaziti na ulice, koristiti tragedije, emocije i ispravno formulisane, ali opasno instrumentalizovane poruke o pravdi, o istini, o deci, a samo sa jednim ciljem – da bi srušila ono što ne može promeniti izbornim putem. Tada više nije važno ko je na vlasti. Mehanizam je stvoren, a svaka vlast postaje privremena, pod stalnom ucenom ulične logike.

To je razlog zašto nijedna ozbiljna zemlja u svetu ne podržava ovakve proteste, koliko god se slagala sa nekim iskazanim vrednostima mladih. Jer svuda je jasno da ovakav način menjanja vlasti postaje obrazac kojim svi gube. Nije problem u sloganu, problem je što slogan nema institucionalni odjek. Ono što danas deluje kao pobeda ulice, sutra postaje poraz sistema.

Na kraju, ostaje još jedno pitanje koje svako od nas mora postaviti. Da li želimo državu kratkog daha i brzih prevrata ili želimo zajednicu u kojoj i bunt ima svoje mesto, ali u institucijama? Jer snaga jedne zemlje nije u mogućnosti da se odbrani od protesta, već da ih pretvori u politiku, u rešenje, u održiv dijalog.

Ulica je početak talasa, ali duboka promena nastaje jedino kada se taj talas ulije u rezervoar državne mudrosti. Ako to ne naučimo onda sutra niko neće biti siguran – ni studenti, ni profesori, ni političari, ni građani. A Srbija će umesto evropskog puta poći putem permanentne destabilizacije.

Nema slobode bez mira, niti pravde bez poretka. Revolt nas može pokrenuti, ali samo mudrost može da nas održi. Setimo se reči Hegela: „Istorija nas uči da ljudi i narodi nikada ništa ne nauče iz istorije“. Zato je možda vreme da prvi put naučimo da snaga nacije ne leži u njenoj sposobnosti da ustane, već u njenoj zrelosti da “sedne”, sasluša i pronađe zajednički put. Nijedan cilj, ma koliko uzvišen, ne vredi ako se do njega stiže ruševinama sopstvene budućnosti i sopstvene države. Svaki dan bez dijaloga gura nas korak bliže ambisu, a svaka nestabilnost koju danas prihvatimo, sutra postaje sudbina naše dece.