Napadi na Vučića su posledica hibridnog rata protiv Srbije

Odluka da se inicira ovakva vrsta sukoba protiv Srbije nije bila slučajna niti spontana; ona je rezultat pažljivo razmotrenih kalkulacija koje po meni datiraju još od početka 2016. godine. U tom trenutku, međunarodni centri moći postali su svesni značajnog, ubrzanog oporavka Srbije pod liderstvom Aleksandra Vučića. Napredak je bio evidentan ne samo u ekonomskom smislu već i u pogledu jačanja vojne moći države, koja se pre svega odlikovala odbrambenim i odvraćajućim kapacitetima. Srbija je ustrajala na politici vojne neutralnosti, negujući razvijene odnose transkontinentalne saradnje, kako sa EU sa jedne strane, tako i sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom sa druge strane, čime je zaštitala svoju samostalnu i suverenu politiku donošenja odluka.

Hibridni rat protiv Srbije odvija se po mom mišljenju na tri primarna fronta: prvi – nastojanje da se Srbija odrekne Evropske Unije, drugi – podsticanje raskida saradnje sa Kinom, te prisila na uvođenje sankcija Rusiji i priznavanje nezavisnosti tkz. Kosova, treći – da se spreči ubrzani ekonomski rast Srbije. Kao specifičan primer metode korišćene u ovom ratu izdvaja se pokušaj sprečavanja eksploatacije litijuma, koje ima za cilj upravo usporavanje ekonomskog razvoja zemlje. Instrumentalizacija medija, društvenih mreža i organizovanje protesta opozicije predstavljaju primere taktike ovog rata, sa jasnim ciljem – podsticanje neke nove vrste obojene revolucije koja bi Srbiju ekonomski oslabila i odvojila od njenog puta samostalnosti i neutralnosti u odlučivanju.

Jedan od najeksponiranijih ciljeva takvog pritiska jeste predsednik Aleksandar Vučić, čija je pozicija često na udaru, uključujući pokadkad u trenucima neefikasnosti tih pritisaka ili želje da ti pritisci budi jači, napade na njegovu porodicu. Naznake ovih napada na predsednika i njegovu porodicu ogledaju se u svakodnevnom životu, kroz širenje lažnih kratkih vesti i površnih izvora informacija, sa ciljem stvaranja vakuuma između građana i institucija,  a koji opozicija u ovakvom hibridnom ratu nastoji iskoristiti i doći na vlast bez izbora.

U borbi protiv hibridnog rata, istina se pokazuje kao najbolje oružje. Česta pojavljivanja predsednika u medijima i njegova nastojanja da kontinuirano izlaže stvarne činjenice, naspram ovakvih manipulacija, pokazuju se kao efikasan odgovor. To je metoda koja se često susreće sa kritikama opozicije, koja nastoji ograničiti njegovu vidljivost, naglašavajući naprotiv na taj način njegovu ispravnost i efektivnost u borbi protiv hibridnih prijetnji.

Medju brojnim primerima iz ličnog iskustva sa hibridnim ratom, izdvojio bih onaj koji se odnosi na lažnu informaciju o meni kao vozaču Jorgovanke Tabaković, pre mog političkog angažmana, a koji je imao za cilj da me diskredituje u javnosti  (koji je plasirao moj nekadašnji blizak prijatelj) kao kandidata za ministra odbrane te 2016 godine. To ilustruje kako hibridni rat može imati i intimne i duboko personalizovane ciljeve, ostavljajući dugotrajne tragove na profesionalnom i ličnom ugledu pojedinaca. Medjutim istina je pobedila ja sam postao ministar ali su posledice te laži prisutne i danas.