Komazec: Nasilje nad ženama i novinarkama je univerzalni problem

Piše: Ranka Čičak

Žena raskošne harizme, talenta i energije . Marljiva, vredna, iskrena i verna svojim uverenjima. Kao novinar, urednik i književni kritičar ostavlja trajne tragove na srpskom govornom prostoru. Uprkos svim preprekama i iskušenjima kroz život ide sa osmehom i ljubavlju. Sa Radom Komazec, direktoricom “Jedinstva” -Panorama razgovarala sam o nasilju nad ženama i novinarkama. Zato što me nikada ne odbija, prvi poklon za Osmi mart dobila je upravo od mene, predivan buket cveća dostojan njene lepote.

Izuzetno ste uspešni u svom poslu, dobitnica na desetine nagrada za novinarstvo, izdavaštvo i humanost, odlično poznajete političke i kulturne prilike u regionu. Dakle, neko ste ko mnogo zna i ima šta da kaže. Zašto izbegavate gostovanja po medijima?

– Mislim da ste me to već pitali. Učila sam od dvojice vrhunskih intelektualaca i prijatelja, novinara Svete Vlahovića , koji je bio enciklopedija i Radoslava Zlatanovića književnika. I jedan i drugi su vešto izbegavali medijski publicitet. Možda delimično to utiče,ali mislim da je, ipak, presudno to što je politika utkana u svaku sferu života, što nema novinarske solidarnosti, što je” kolega kolegi vuk”. Znate da ja nisam direktor i urednik koji sedi u kancelariji i čeka da mu sekretarica završava poslove. Čak se i ne predstavljam kao direktor tamo gde ne moram. Ja sam, pre svega, novinar koji odlazi po terenu, po konferencijama za medije, pratim dnevne događaje, sarađujem sa književnicima, uređujem časopis za kulturu i književnost i obavljam, bez kompleksa, sve poslove iz oblasti novinarstva i izdavaštva. Moj rad je javan i vidljiv. Ja, zaista, nemam ni želju ni potrebu da se reklamiram. Svoju energiju usmeravam prema novinsko izdavačkoj kući koju vodim i svojoj porodici. Čovek je slobodan da radi to što želi. Prema tome, moje je pravo kome ću i kada da dajem izjave. U opisu mojih poslova i radnih zadataka ne piše da moram svaki dan da jurim od televizije do televizije, da se fotografišem, svađam i nadvikujem u studiju, šta gledamo svakog dana.

Uoči Međunarodnog dana žena, nameće se pitanje, da li su žene u Srbiji ravnopravne sa muškarcima?

– Ne. Naše društvo kao i u celom regionu još uvek nije zrelo da prihvati ravnopravnost polova. Neretko i same žene smatraju da su manje vredne, iako je najveći deo porodičnog tereta na njihovim plećima. Neravnopravnost se ogleda u sferi zapošljavanja, napredovanja, društvenim angažmanima i skoro na svakom mestu. Žene su uvek u poziciji da se uprkos obrazovanju i marljivom radu bore za ono što im pripada. Iako se nove generacije žena bore protiv toga, naše društvo ne doživljava ravnopravno muškarce i žene. Nasilje nad ženama je u porastu. Tradicija i običaji potpomognuti mišljenjem okoline, glavni su razlozi zašto se žene teško odupiru takvom sistemu vrednosti. To je posebno prisutno u manjim sredinama, ali i urbani, veliki gradovi nažalost, ne zaostaju kada je u pitanju nasilje nad ženama. Prva je pomisao da je žena nešto skrivila te da zato dobija batine. Diskriminacija , rodne uloge, stereotipi i predrasude o ženama u društvu vode u femicid, odnosno ubistva žena i to najčešće od strane partnera. Jedan vid nasilja nad ženama posebno je kulminirao pojavom interneta i društvenih mreža te je tako poraslo takozvano online nasilje, osvetnička pornografija i drugi oblici virtuelnog nasilja. Ono raste usled neadekvatne reakcije društva i institucija. Odgovornost snose i jedan deo medija koji jedva čeka da prenese tako nešto radi tiraža i gledanosti, nerazmišljajući ni o žrtvi ni o profesionalizmu. Nasilje nad ženama nije privatna stvar već sistemski problem celokupnog društva. To je univerzalni problem svih naroda i svakog društva.

Ni novinarke nisu izuzete od nasilja…?

– To je već posebna priča. Novinarke spadaju među najugroženije kategorije društva. Mnogo više uvreda se upućuje ženama novinarkama nego njihovim muškim kolegama. Sadržaj tih uvreda se obično odnosi na njihov pol, izgled , privatni život pa tek onda na posao koji obavljaju. Često se novinarke vređaju i ponižavaju. Uvrede dolaze isključivo od muškaraca. Mnogi optužuju političare za stigmatizaciju novinarki, a ja smatram da se nepristojnost i prostaluk nosi iz roditeljskog doma. Taj vid primitivizma i prostakluka sa agresivnim porivima nalazimo kod neobrazovanih, ali i kod obrazovanih ljudi , bili oni inženjeri, doktori, glumci, arhitekte… Ako se novinarka drzne da upita što im ne odgovara ili se kritički osvrne na njihov rad , može očekivati salvu uvreda na društvenim mrežama od njihovih prijatelja, a neretko i od njih samih. Napadi se pojačavaju aluzijama , uvredama i pretnjama koje često imaju oblik bahatog seksizma. Nije pametno sa tim prostacima ulaziti u nikakvu vrstu polemike jer oni nemaju nedoumica, kolebanja, griže savesti ni moralnih dilema, i oni će vas svojim primitivizmom i uvredama poraziti na svom terenu. Oni nemaju svesti da je posao novinarke da radi profesionalno svoj posao i u interesu javnosti te da je i kritička misao nešto što treba da poseduje svaki čovek, a posebno novinar, odnosno novinarka koja obavlja izuzetno težak i rizičan posao. Društvene mreže ne promovišu na adekvaran način rodnu ravnopravnost, ne tretiraju na ozbiljan način širenje nasilja nad ženama preko svojih platformi, što može ostaviti trajne psihološke posledice i traume. Na jednu reč kritike ili čak dobronamerne sugestije u pojedincima se pokreće prostakluk koji tinja, što je teški vid pretnji i pritisaka na novinarsku profesiju. To je, takođe, univerzalni problem i prisutan je i u svim zemljama sveta i istoka i zapada.

Da li ima novinarske solidarnosti i da li adekvatno reaguje medijska zajednica?

– To mogu odgovoriti iz sopstvenog primera. Kada sam doživela užasne pretnje i uvrede reagovalo je medijska zajednice, društvo, država, brojne kolege i moji čitaoci. Iako je moj karakter i duh čvrst kao kamen na kojem sam odrasla, moram priznati da mi je podrška puno značila. U stvari, te osobe koje vređaju po društvenim mrežama su u realnom životu kukavice. Kada sam tužila mahom su brisali objave i izvinjavali se. U srpskoj medijskoj sceni ima jedan problem koji mi jako smeta, a to je polarizacija medija i novinara. Ukoliko se vređa i napada novinarka iz konkurentskog medija sa drugačijom uređivačkom politikom, ono drugo novinarsko udruženje ni kolege ne staju u njenu zaštitu, što je ružno. Šta god da pita nijedna žena, nijedna novinarka nije zaslužila da se vređa ili čak fizički napada. Ne sme da postane prihvatljivo vređanje neistomišljenika. Moram pohvaliti Udruženje novinara Srbije koje pravovremeno i uvek reaguje na ugrožavanje svake vrste slobode medija i novinara iz kojeg god medija novinar dolazio. Nikada ne deli novinare i medije na “vaše i naše” već radi isključivo u interesu novinara, u ovom slučaju novinarki pošto o njima govorimo.

Ako gledamo odnos među kolegama ne možemo se pohvaliti novinarskom solidarnošću. Naprotiv, mislim da nestaje i da se mladi novinari u”šumi medija” u Srbiji ne uče novinarskoj solidarnosti već da onog iz konkurentskog medija, odnosno sa drugačijom uređivačkom politikom, gledaju kao političkog protivnika. Inače, sve je manje tolerancije i empatije kod ljudi , pa ni novinari nisu izuzetak. Ubrzani tempo života melje,lišava temeljnih moralnih vrednosti, a kod mnogih ljudi u porastu je gramzivost, zavist i politička ostrašćenost. Uprkos svemu, ne smemo gubiti veru u ljude, rodnu ravnopravnost i prestanak nasilja nad ženama i novinarkama. Na to treba posećati svakog dana, a ne samo kada se nasilje desi ili Osmog marta.

Kako se odupreti nasilju na internetu koje je sve prisutnije?

Nove informatičke tehnologije donele su veliku korist napretku čovačanstva i prednosti u svakodnevnom životu. U svetu rastuće visoke tehnologije, svi smo zavisni od interneta, ali nažalost uvek ima onih koji ga zloupotrebljavaju na ružan i opasan način.

Psiholozi tvrde da internetsko zlostavljanje izaziva snažnije negativne osećaje nego klasično zlostavljanje , strah i osećaj bespomoćnost, anksioznost i druge psihološke probleme, a dostupno je 24 časa u nedelji. Često se koriste isti obrasci kao i za klasično nasilje. Novinarke su omiljena meta za uvrede i poniženja, kako u Srbiji, tako u regionu, ali i šire.

Neminovno je primeniti kaznenu politiku za internetsko nasilje. Zakon u Srbiji propisuje krivična dela koja obuhvata pojam visokotehnološki kriminal, ali je značajno ko i kako radi u odeljenjima visokoitehnološkog kriminala. Izgubio se sluh za ljudske vrednosti, za lepotu koja dolazi iznutra, za čast kao moralnu lestvicu. Ljudi na internetu olako ulaze u sukob sa neistomišljenicima, pišu najružnije stvari bez zadrške.

Mnogima je to jedini način da dođu do izražaja pa ne biraju sredstva da povređuju drugog. Postoje i osobe sa ambicioznom prirodom i neskladom sa radom , znanjem i obrazovanjem pa daju lažnu obmanjujuću sliku o sebi, uvereni da poseduju vrednosti koje realno nemaju. Dakle, po internetu i društvenim mrežama ima svašta. Na drugoj strani primetno je da najveći broj ostvarenih ljudi, intelektualaca i ne koriste društvene mreže. Pored novinarki na internetu se vrebaju deca i adoloscenti, što može biti mnogo opasnije.Oni su posebno osetljiva kategorija i neophodno je primeniti sva zakonska sredstva da se suzbije i klasično i internet nasilje. Čula sam jednu lepu vest da su Švedske prosvetne vlasti odlučile da u škole vrate što više knjiga , umesto tableta, računara i drugih digitalnih pomagala, uz objašnjenje da se digitalna sredstva treba da uvedu u nastavu samo u uzrastu u kome promovišu učenje učenika i ne ometaju ga. Vratimo se knjigama jer je u književnom zagrljaju ovenčana sva lepota i uzvišenost sveta.