„Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“ knjiga koju je patrijarh Pavle autorizovao

U kripti hrama Svetog Save, ovih dana održana je promocija knjige o patrijarhu pavlu „Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“, novinarke Nađe Andrejević Keleris.
O knjizi je pored autorke, govorio profesor dr Radomir V. Popović i profesor dr Dragomir Sando.

Prisutnima se najpre obratila autorka Nađa Andrejević Keleris koja je istakla da su “Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“ jedina knjiga o patrijarhu Pavlu, koju je patrijarh lično za života iščitao i autorizovao.

– Zapitan o svakoj reči u rečenici, patrijarh Pavle je dva ipo meseca radio na rukopisu i tek tada dao blagoslov za njeno štampanje. Te njegove ispravke, čuvam i jednog dana ću ih pokloniti muzeju SPC u amanet našim pokolenjima.

Prvo izdanje je izašlo 2002. godine, za života patrijarha Pavla i promovisano je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, uz prisustvo diplomatskog kora, arhijereja SPC, predstavnika drugih konfesija, političara… Patrijarh je tada otvorio promociju pamtljivim rečima: „Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čovek i tako je za sva vremena“. Svesrdno se zahvalio Nađi na dodatnom trudu, jer je knjiga objavljena i na engleskom jeziku.

– Kao novinar koji prati Crkvu, više puta sam bila u prilici da razgovaram sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom, kaže Nađa i dodaje: – Svaki put je pored ostalog, patrijarh rekao nešto važno i nezaboravno o srpskoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji i svaki put isticao da Kosovo ne može biti etnički čisto, već da na njemu žive kao i do sada: Srbi, Romi, Šiptari… i svi ostali narodi i narodnosti. Da je dovoljno široko i dugačko i da na njemu ima Božjeg Sunca za sve, ako smo ljudi. Ako smo neljudi, biće nam svega malo i da nas ostane svega četvoro na Zemlji. U Bibliji se govori o Adamu i Evi i njihovoj prvoj deci, sinovima Kainu i Avelju, kad zli Kain skoči i ubi brata Avelja. Čega mu je bilo malo? Zločincu je uvek malo!

Shvatila sam da duhovna borba patrijarha Pavla nije nimalo laka. Naprotiv, patrijarh je postavljao važna pitanja i davao pamtljive odgovore: Da li smo opterećeni istorijom? Zašto tako često dolazimo do ivice biološkog opstanka? Koje su naše najveće greške? Može li se ljubiti neprijatelj, kako hrišćanski nauk veli, a da se ne ugroze nacionalni i državni interesi?

Poželela sam da sva pisma, poukem, izjave, intervjue, govore… treba sačuvati među korice jedne knjige. Predložila sam Njegovoj svetosti da uradim knjigu pod nazivom „Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“. Patrijarh je prihvatio moj predlog i naglasio da to nije lak posao, da ću prolaziti kroz velika iskušenja. Između ostalog, patrijarh je tražio da knjigu autorizuje. To je jedina knjiga koju je patrijarh autorizovao.

Patrijarh je uvek govorio: Branimo se od neprijatelja na ljudski i dostojanstven način, ali zarad ljudskosti i dostojanstva branimo i neprijatelja od sebe, od onoga najgoreg što bi se u nedobu moglo pojaviti u nama.

Patrijarh Pavle je do kraja života ostao monah i podvižnik

Draga braćo i sestre, ovo je velika duhovna gozba koju nam je priredila naša Nađa Andrejević Keleris, da ispod hrama Svetog Save govorimo o patrijarhu Pavlu, blagodarimo joj, prisutnima se obratio profesor dr Radomir V. Popović i istakao:

– Retki su naši intelektualci koji su se još devedesetih godina bavili agiografijom – ličnošću i uspomenom patrijarha Pavla, koga mi malo stariji dobro pamtimo i znamo. Sasluživali smo sa njime i uživali njegovo duhovno prisustvo i njegov zaista duhovni blagoslov.
Sa aspekta crkvene istorije, kojom se ja malo više bavim, već postoji dovoljna vremenska distanca da se objektivno može sagledati ličnost i delo patrijarha Pavla. On je bio dugovečan, živeo je 95. godina, episkop na KIM – u bio je 34. godine, a na tronu Svetoga Save bio je 19. godina, po redu 44 – ti poglavar naše Crkve.

U kontekstu evropske i svetske istorije, imali smo i kao Crkva i kao narod blagoslov da na čelu Crkve u tim kriznim vremenima devedesetih godina bude blaženi patrijarh Pavle. Rođen je u Kućancima, bio u izbeglištvu i u Bosni, došao u manastire Ovčarko – kablarske klisure i primio monaški postrig 1948. godine.

Mnogi naši pisci, su se bavili njegovom ličnošću. Arhimandrit Jovan Radosavljević, koji je bio sabrat sa monahom Pavlom u manastiru Blagoveštenje u Ovčaru i Kablaru, objavio je prepisku sa monahom Pavlom, što iz prve ruke oslikava duhovni lik patrijarha Pavla. U kontekstu opšte crkvene istorije, patrijarha Pavla možemo uporediti sa drevnim asketama i podvižnicima iz egipatskih pustinja, poput prepodobnog Antonija Velikog, Pahomija Velikog… jer je Egipat kolevka monaštva. Naravno, patrijarh Pavle je do kraja života ostao, pre svega monah i podvižnik, iako je bio episkop i poglavar. Kada je izabran za patrijarha 1990. godine, on je samo rekao – moj program nije ništa drugo, nego Sveto Jevanđelje. Svaka njegova reč u razgovoru, bila je reč Jevanđelja, baš kako je govorio pokojni vladika šabački Lavrentije: „Patrijarh Pavle je bio živo hodajuće Jevanđelje“. Takvu skromnost i smirenost, retko je bilo videti u ovo naše čudnovato vreme. Sećam se da sam jednom prilikom imao prijem kod patrijarha i kada sam došao gore, on je imao čekić u rukama i krpio je cipele. Malo je kasnio…

Ili recimo, bio sam đakon u crkvi cara Konstantina i carice Jelene na Voždovcu i nakon Svete litirgije sveštenici hoće da patrijarha vrate u patrijaršiju autom. On je uzeo njegov žezal i otrčao na tramvajsku stanicu. Ja sam ga kao đakon pratio, ušaoje u tramvaj, poništio kartu i otišao. Dakle, izbegavao je bilo kakav luksuz. Živeo je zaista skromno. Mnogima je to delovalo čudno. Imaju Rusi jednu sintagmu da postoje hrišćani jurodivi Hrista radi, oni koji su za ovaj svet, malo i „ludi“, ali idu stopama apostola, Svetog Jevanđelja i onih rano- hrišćanskih podvižnika, od kojih sam neke pomenuo. Naravno, nas koji smo ga dobro znali, učio je smirenju, krotosti, neprotivljnju, ko te udari po jednom obrazu – okreni mu i drugi. Bukvalno po Jevanđelju je živeo i na taj način pobeđivao. Sreća je za naš narod da je u godinama raspada bivše Jugoslavije, bombardovanja… na čelu naše Crkve bio patrijarh Pavle.

Glas naroda je glas Božiji

Mnogi postavljaju pitanje kada će i da li će biti uvršćen u red Svetih naše Crkve? Naravno, taj postupak ima svoj proces. Recimo po pravilu koje sadrži Ruska pravoslavna Crkva, formira se jedna komisija u Saboru koja podnese Svetom arhijerejskom Saboru da se ta i ta ličnost uvrsti u red Svetih. Pre toga, treba da se napiše žitije njegovo, da se čuje i glas naroda – glas naroda je glas Božiji. Treba samo doći u manastir Rakovica i videti kako na njegov grob svakodnevno dolaze stotine i stotine, nekad i hiljade ljudi, da se poklone njegovom grobu. Ako slušamo glas narod, on je već uvršćen u red svetih, naše pomesne Crkve.

U istoriji imamo da je neko proglašen za svetitelja nakon nekoliko stotina godina. Navodim primer našeg despota Stefana Lazarevića koji se upokojio 437. godine a kakonizovan je 1927. godine. Znači posle 500 godina on je zvanično unet u kalendar i red svetih. Ne mora da znači da on nije bio od početka svet. Mi očekujemo da će Sabor naše Crkve u neko dogledno vreme preduzeti da patrijarh Pavle bude unet u kalendar naše pomesne pravoslavne Crkve. Još jednom blagodarimo našoj Nađi, jer je jedna od retkih naših intelektualaca, koja se na pravi način bavi ličnošću i delom našeg patrijarha Pavla. Što nije tako lako, jer život po Jevanđelju, u ovom našem vremenu, za mnoge liči na neke čudne ljude, koje mnogi ne razumju, zaključio je profesor dr Radomir V. Popović.

Čovek bogosluženja i molitve 

Držeći knjigu Nađe Andrejević Keleris u rukama, slobodan sam da kažem da je to prvi blagoslov biblijski koji upućuje na trud i delo kakvim se i danas bave ozbiljni ljudi, ozbiljnim temama i ostavljaju iza sebe ozbiljan plod, istakao je profesor dr Dragomir Sando dodajući da se ti prvi biblijski blagoslovi nastavljaju kroz naše ljude, koji su pozvani i upućeni da daju blagoslove za objavljivanje lepih publikacija. To nešto najlepše kada se osvrnem na ličnosti iz naše prošlosti – ne tako davne, kao što je bio naš blaženopočivši patrijarh Pavle, koga već deceniju ipo nema, ali nas sigurno bodri i naš je molitvenik pred živim Bogom.

Kada se o njemu treba nešto reći, onda mi je bliska ona reč Mozarina: „Ja i vreme smemo na svaku dvojicu“. Vreme je najbolji sapatnik i saradnik svakoga od nas, koje nas filtrira i jača i daje određenu snagu. Ali isto tako, vreme može biti neka vrsta katalizatora kada se sve ono što je provereno, posle izvesne vremenske distance ponovo koristi za primere ovozemaljskog života.

Kada je Sveti Sava počeo da piše žitije o svom ocu Svetom Simeonu, među prvim rečenicama je bila i njegova misao: „ Ne pišem da ga pohvalim, jer je pohvala nagrada od Gospoda, nego pišem iz koristi sebi a i drugima.“

Tako ja doživljavam sve što se danas piše o određenim ličnostim, posebno i o našem svetljejšem patrijarhu Pavlu, da to biva prvenstveno od koristi naše radi i onih koji su oko nas. Duboko sam ubeđen da je patrijarh Pavle kao ličnost bio pogružen u Božje zapovesti i svoju nameru i namenu izvršio do tančina.

Šta bi trebalo istaći kao njegove osnovne vrline? Rekao bih da je on bio čovek bogosluženja i molitve. Vraćam se na reč koju često koristimo ali se ne zadržavamo na njoj, pa čak i profanišemo, kada kažemo: „On je pobožan,“ reč koju koristimo svakodnevno, neko će reći – ma pusti ga, on je pobožan! A, ustvari ona govori mnogo o određenoj ličnosti. Ko je pobožan, to znači – on se rađa sa Bogom, taj živi sa Bogom, taj diše sa Bogom, taj dela sa Bogom, taj ljubi Boga… Sve što čini, to čini prvenstveno sa svojim najboljim i najvećim saradnikom, koji ga je poslao u svet, a to je živi Bog. Patrijarh Pavle je izuzetno voleo Bogosluženja. To je nama svima jesno. Vi znate da je on svaki dan služio svete liturgije, pored svih svojih velikih patrijaraških, episkopskih i sveštenih obaveza. On je počinjao dan sa bogosloženjima. Kada nije nedelja ili crveno slovo u kalendaru, on je to činio skromno, nenametljivo u jednoj patrijaršijskoj kapeli gde se skupljao narod. Bio sam, kao i mnogi drugi više puta na tim bogosluženjima. Dok je patrijarh izlazio, u tom špaliru i sa jedne i druge strane ljudi su tražili blagoslov i poneko ga je nešto zapitao. Govorio je vrlo poučno. U svakoj toj njegovoj pouci, jeste bila posebna beseda. Mogla se beseda sama od sebe od jedne rečenice stvoriti, kako je duboko, jezgrovito govorio ono što je prvovažeće i kao odgovor na određena pitanja.

Dakle, njegove besede su obilovale potpunim jevanđeljem. Često puta u razgovoru među kolegama, shvatali smo da je on tako govorio jer je bio sav potopljen u Sveto Jevanđelje. Sve što je govorio je duboko promišljeno, jasno i precizno. Bio je i besednik žive reči Jevanđeljske.

Često smo služili zajedno, a posebno pred kraj njegove životne dobi, mi sveštenici se malo gurkamo i kažemo sad će početi sa onom – budimo ljudi. Nismo ni izgovorili tu rečenicu, a on izusti – budimo ljudi!

Međutim, patrijarh Pavle je otišao sa lica zemlje, a mi smo ostali iza njega i duboko razmišljamo o toj jednostavnoj reči, a tako jezgrovito, snažnoj i poučnoj. Prvi naš zadatak je da budemo ljudi i stoga polazi sve ono što je mislio i delao. Da je on bio veliki molitvenik, to je jasno. On je naređivao i čest post koji je pored onog u crkvenom kalendaru, (pola godine je takoreći u postu). Smatrao je da u vremenima u kojim je živeo – da je i to malo, nego da se pojača iskrenost molitve i posta.
Često je mitropolit Amfilohije sa kojim sam bio blizak saradnik na Bogoslovsko fakultetu, (u druženjima ili na putovanjima), znao da kaže – ovoga je čoveka poslao sami Bog na kormilo srpske Crkve. I verujem da je to tako, jer ni jedna ličnost iz Crkve ne bi mogla bolje i odgovornije da odgovori zahtevima i složenosti u ona vremena, nego što je to činio naše blažene uspomene patrijarh Pavle.

S obzirom da knjiga Nađe Andrejević Keleris nosi naziv „Kosovska iskušenja patrijarha Pavla,“ nalazimo ustvari da je ceo život njegov, i ovde kao arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko – karlovačkog i patrijarha srpskog, bio prožet tim iskušenjima Kosova i kosovskih prilika. Kao što smo čuli, on je 34. godine bio episkop na Kosovu. Bila su to izuzetno teska vremena. A on je odgovarao strpljivošću svojom i smirenošću, baš kao što u knjizi jedna priča nosi naslov – svoju poruku, da je osnovna ljudska vrlina, koju je Nađa lepo obradila SMIRENOST.

On je znao najčešće i peške da putuje po Kosovu. Sećam se bili smo na Gazimestanu 1989. godine, kada se obeležavala godišnjica Kosovske bitke. Svi su imali svoje vozače i auta – državni predstavnici ili episkopi… On je jedini uzeo svoj štap i do Gračanice, kroz narod se probijao onako peške, a mi gledamo kako je smernost i skromnost jednoga čoveka upravo na delu.

Dve istovetne vrline koje su ga krasile, pored ostalih, to su bile odgovornost i samoodgovornost. Ceo životni put je sledio te dve svoje vrline. Kada su izuzetne prilike, kao ljudi – znamo da sagnemo rame, da popustimo, da prećutimo, da ne vidimo neke stvari, jer znamo da je ono što sledi nešto korisno.

Međutim, kod njega je bilo drugačije. Od samog početka je bio i strog, u tim teškim vremenima je bilo manjkavosti sveštenstva i monaštva, on nije poklekao izazovima tog vremena, nego je držao jednu artikulisanu dimenziju svoga sveštenoga čina i rada.

Bila je jedna njegova misao koju smo i mi često analizirali. Glasila je odprilike ovako – kada sam bio mlad čovek – ja sam bio vrlo strog prema drugima, a ne baš i prema sebi. Kada sam ušao u srednje godine, bio sam strog za druge ali i za sebe, a evo kada sam ušao u pozne godine svog života, onda sam bio strog prema sebi, a prema drugima bolešljiv. Često je znao da kaže – otići ću na sud pred Gospoda, bolje da stradam zbog svoje ljubavi i popustljivosti, nego zbog svoje strogosti bilo prema kome.

Naučni pregalac 

Pored toga, skromni, nenametljivi patrijarh Pavle, bio je i naučni pregalac. Naime, naš službeni list „Glasnik“ koji sam uređivao 22. godine, iz broja u broj objavljivao je članke episkopa Pavla kosovsko – metohijskog sa takvom naučno savršenom pedantnošću, odgovornošću, preciznošću, naučnom aparaturom. A pitanja i odgovore je davao na znalački način.

Hrabro je ulazio u određenu problematiku tema koje su oko nas bile aktuelne. Kada je nakon dugog niza godina prestao da objavljuje u „Glasniku“ te odgovore na pitanja koja su mu drugi postavljali, uvršteno je u tri knjige kao „Zbornik“, gde se vidi čitava lepeza naučne aparature kakvu je posedovao episkop, a kasnije patrijarh Pavle.

Ako bi zaokruživali njegovu delatnost, mogli bi reći da je bio Hristonosac, da je bio Hristov vojnik koji je neustrašivo svedočio o Kosovu i teškim vremenima.

Malo se zna da je on imao silnih problema, ne samo kao nadležni episkop, već i kao čovek. Njega su čak i fizički matretirali, pljuvali, lomisli su mu ruku šiptarski neobuzdani mladići ili horde, kakve su bile, u ondašnjim, a i današnjim vremenima, prema srpskoj episkopskoj i sveštenoj eliti.

Esencija Nađinih razgovora 

Bilo je momenata koje Nađa navodi u svojoj knjizi, kada je on ćutke, stojički, ne ropteći, sve to podnosio. Ne iznalazeći načina da to obelodani i naglasi, kao što bi to u nekim drugim konfesijama, drugim verama pisali na sav glas.

Podnosio je izveštaj Svetom arhijerejskom Sinodu svake godine, međutim mnogo toga je završavalo u rafovima knjiga. Nije bilo sluha da se sagleda opasnost toga vremena i da se ona uprepredi. Kad kažem da je ispovednik vere na KIM – u, da se odlikovao jednostavnim načinom života, duboko hrišćanskim, onda je to preneo i ovde kada je došao za patrijarha srpskog.
Smestio je mnoge porodice koje su dolazile ovde sa bilo kojih strana, ne libeći se da čak i služene prostorije – crkvene, ustupi na određeni period. Ja sam bio tih devedesetih godina sveštenik u Sremskoj Mitrovici i jedno jutro je osvanuo ceo grad, (kao i drugi gradovi) sa prikolicama i traktorima sa ugroženih područja, zapregama… Malo je bilo i automobila, ali sa mnogo naroda koji je izbegao iz Krajine. Jedno veče se sam najavio lično patrijarh da će doći da ih pozdravi. Skupili smo se mi sveštenici i članovi odbora da dočekamo patrijarha. On je doneo jednu tašnu punu novaca i rekao:

„Ovo hoću da se po savesti, disciplini i poretku podeli ovom narodu da kupi elementarne stvari za svoju ličnu higijenu i ako šta još ostane.”

Ta njegova darežljivost se isticala, kao i duboka saosećajnost sa tugom i čemerom našega naroda. Ovde je to sjajno pribeležila i naša Nađa u ovoj knjizi, svuda se ona doticala tih problema i poteškoća. Napravila je sledeći redosled: u tom prvom delu knjige su besede, u drugom delu su govori i saopštenja, pa onda pisma i poruke, intervjui i izjave.

Interesantno je da je davao intervjue mnogim međunarodnim časopisima, za radio i televizije. Pravo je čudo kako jedna jevanđelska duša, jevanđelska reč nije prodirala iole u svest i savest onih koji su trebali da čuju njegovu reč i na neki način da je verifikuju.

Šta je radila Nađa kroz ovu knjigu, što je posebna dragocenost, a ako hoćete i to da kažem – posebna hrabrost. Ona je iz svih ovih obraćanja, dopisa i intervjua izvlačila esenciju razgovora. Kako je ona dolazila do svih ovih članaka, to samo ona verujem zna. Ali u svakom slučaju veliki trud, i sve što je uradila jeste valjano i čestito. Vidi se da nosi onaj Jakovljev blagoslov da je kao novinar – kao pravi profesionalac, na pravi način priredila ovo izdanje.

Šta je još interesantno između ostaloga za ovu knjigu „Kosovska iskušenja patrijarha Pavla“? Da je Nađa skupila svu tu građu i da je dala još 2002. godine Njegovoj Svetosti, da on izvrši recenziju. On je bio vrlo strog. Da se našalim malo, u jednom momentu kada je bilo reči o sada već blaženopočivšem vladiki Atanasiju Jeftiću, često je govorio: „Brate Atanasije, kad nešto napišeš, ja odmah potpisujem, a kad kažeš nešto usmeno, ja se odmah odričem toga što ćeš ti da kažeš!“
Hoću da kažem da je bio vrlo strog i prema drugima i prema sebi i to posebno kada je u pitanju bio tekst koji ostaje iza njega. U tome smatram da je Nađa učinila dobar, čestit i valjan posao. Bogu hvala, danas dolaze sa vih strana u manastir Rakovica, ne propuštaju priliku da se poklone grobu blažene uspomene patrijarha Pavla. Niču imena ulica, škola, i drugih institucija, u srpskom narodu, što je dobar i valjan pokazatelj da smo u datim momentima našeg nacionalnog iskušenja, imali divan primer ispred nas. Zahvaljujemo se ovoj heroini Nađi, koja je na valjan i častan način opremila ovo svedočanstvo o patrijarhu Pavlu. U poslednje vreme se pojavilo dosta naslova sa sličnom tematikom.

Izdvajam ovu knjigu naše Nađe kao jedan od najreprezentativnijih u sažetoj formi koji nas podseća na ono što je najsažetije i najsuptilnije bilo u jednoj ličnosti i jednom vremenu.

Antrfile
ŽIVI SVETAC

Treba li podsećati da se nepune dve decenije, na svetosavskom tronu SPC, kao 44 duhovni poglavar Srba, nalazio, kako mnogi kažu živi svetac, patrijarh srpski gospodin Pavle. Tog drugog decembra 1990. kada je ustoličen na mesto patrijarha u Sabornoj crkvi u Beogradu, svoje prvenstvo među jednakima, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatio je, kako je tada rekao – kao prvenstvo služenja, žrtve i Krsta. Nisu naše nego Hristove reči koje kažu: „ Ko hoće da bude prvi, treba da bude svima sluga“.

Promociju su vodile Nika Keleris i Loreta Andrejević. Delove iz knjige čitala je glumica Ljiljana Blagojević i glumac Branislav Lečić. Duhovnim pesmama, muzički su sve očarale Katarina Nenadović i Hadzi Marina Ugrinović, a svojom zdravicom Dragiša Simić je promociju zatvorio.

Avalainfo.net