Za gostovanje Lusije Lakare i Metjua Goldinga traži se karta više…

Foto: BFI

U okviru 20. Beogradskog festivala igre, sutra (23. marta) se izvodi komad “U tišini noci”. Predstava koju donosi Balet Dortmund je vec danima rasporodata, dok interesovanje beogradske publike ne jenjava.

Putovanje kroz noć sa baletskim zvezdama Lusijom Lakarom i Metjuom Goldingom, otkriva priču u kojoj su emotivna skrovišta dvoje ljudi osvetljena iz različitih perspektiva. Najčistija igra i kinematografske refleksije vode publiku kroz prelepe scenske ideje praćene muzičkim hitovima i kostimima inspirisanim estetikom šezdesetih godina prošlog veka. “U tišini noći” je komad koji nas podseca na omiljene filmske klasike i čini da poželimo da vreme stane.

Lakara i Golding oduševili su beogradsku publiku prošle godine sa svojim prvim celovečernjim komadom u produkciji Baleta iz Dortmunda. Sada se vraćaju sa novom predstavom, koja je vec osvojila svetske scene i kritiku.

Ovog puta u Beograd donosite komad „U tišini noći“. Da li možete da nam kažete nešto više o ovoj predstavi.

Lusija Lakara: Još dok smo pripremali „Fordlandiju“, imali smo ideju za novi komad. Ovoga puta, želeli smo da imamo čvrstu priču. Obično su u baletu narativi poređani hronološki – imate prvi, drugi, treći, a nekada i četvrti čin, a mi smo nastojali da naša predstava liči na film. Priča se uostalom može ispričati i bez unapred utvrđenog reda, odnosno sa neočekivanim zapletima.  U filmu uvek postoji faktor iznenađenja. U suštini, radi se o jednom paru koji u toku jedne noći oživljava ceo svoj život. Kroz komad se prožimaju prošlost i sadašnjost, ali i mašta i stvarnost. Ono što smo, nadam se uspeli, jeste da do kraja publika ne zna kako ce se predstava završiti. Kao u filmu.

Iako nije jasno prikazan period u kome se predstava odvija, može se naslutiti da je reč o šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka. Zašto baš taj period? Muzika je takođe predivna, uglavnom filmska, šta je bila Vaša inspiracija?

Metju Golding: Što se tiče perioda koji smo izabrali za „U tišini noći“, to zaista jesu te dve decenije prošlog veka. Muzika nas je inspirisala i odredila estetiku u kojoj smo snimali video materijal, ali i način kako da video povežemo sa pokretom na sceni. Šezdesete, ali i sedamdesete godine, su veoma poseban muzički period. Ja sam odrastao na tim popularnim pesmama, jer sam sa porodicom živeo u Severnoj Americi. Međutim, nastavio sam da slušam te pesme, do danas. Za komad „U tišini noci“, dodao sam malo muzike Filipa Glasa i Maksa Rihtera, koju sam neprimetno kombinovao sa zvucima šezdesetih. Materijal zvuči povezano, a stari hitovi su dobili jedno savremenije čitanje.

Prošle godine ste bili na 19. Beogradskom festivalu igre sa komadom „Fordlandija“. Reakcija publike je bila neverovatna. Kako se sećate te noći?

Lusija Lakara: Nosimo divna sećanja iz Beograda. Za mene je to zapravo bio prvi put da nastupam u Srbiji i na Beogradskom festivalu igre,  a uvek je veoma posebno kada predstavite delo koje je vama važno. To je naročito emotivan osećaj, jer nije kao da izvodite bilo koji drugi balet koji je odavno napravljen, a vi ste kao i mnoge balerine pre vas, naučili korake u kompaniji. „Fordlandija“ je bio prvi komad koji smo Metju i ja sami stvorili. Od početka do kraja. Dakle, predstavljati ovo delo u novom gradu, drugoj državi, drugom pozorištu je uvek posebno. A onda doživeti toplu i srdačnu reakciju publike, to je trenutak koji ostaje sa nama kao umetnicima, jer na neki način, svaki put dajete najbolje od sebe. U Beogradu je zaista bilo posebno, ljudi su osetili emociju koju smo želeli da im predstavimo, mnogi su plakali nakon predstave, a ovacije su zaista bile nezaboravne…

Kao i „Fordlandija“, i novi komad je praćen video projekcijama. Da li se osećate bolje ispred objektiva kamere ili na sceni? Koji deo stvaralačkog procesa jednog komada više preferirate?

Lusija Lakara: Biti ispred kamere nije nužno deo našeg svakodnevnog posla, ali ja zapravo uživam u tome. To je kao jedno od onih novih iskustava kada se igrate i postanete neko drugi, stavite se u ulogu glumca ili glumice, i sve postane drugačije.  Navikli smo na život na sceni, a na sceni ništa ne možete da ponovite ili popravite. To je veliki teret koji nose igrači. Zamislite nekoliko meseci proba, a onda izađete i dogodi se da korak koji ste milion puta ponovili, ne krene onako kako treba. Uostalom, ja sam pune tri decenije igrala klasičan repertoar. U slučaju našeg filma, ponašali smo se disciplinovano i trudili da ne koristimo suviše tu divnu mogucnost ponavljanja. Snimili smo materijal u veoma kratkom vremenskom periodu, praktično za nekoliko dana. Uglavnom smo imali po 12 sati snimanja. Dakle, bilo je intenzivno, ali predivno. A onda rad u sali, kao mogucnost da pravite sopstvenu kreaciju, da ponesete sopstvenu odgovornost, da predstavite sebe…

Metju Golding: Kao reditelj filma i kreator koncepta spajanja filma i žive igre na sceni, osećam da je zaista važno što imamo mogućnost da komuniciramo sa publikom na mnogo različitih načina. Smatram da korišćenje kamere pruža novu dimenziju. Rezultati koje delimo sa publikom su sjajni, jer paralelno otkrivamo dva sveta na sceni. To je nešto što se ne koristi mnogo u svetu igre, ali je beskrajno zabavno i odgovara našem vremenu.