У САНУ промовисана књига “Позив на путовање” посвећена Светомиру Арсићу Басари

Светомир Арсић Басара – Људска и уметничка величина

У Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду у присуству великог броја академика, поштоваоца лика и дела академика Светомира Арсића Басаре и Новинско-издавачке куће „Панорамаˮ-Јединство, одржана је промоција књиге „Позив на путовањеˮ у издању „Панорамеˮ-Јединства, а као знак сећања на вајара и академика Басару.

Поздрављајући присутне испред Српске академије наука и уметности, председник Зоран Кнежевић, између осталог је казао да је представљање књиге „Позив на путовањеˮ сећање на једног од најистакнутијих уметника и чланова САНУ-а Светомира Арсића Басару.

– У САНУ имамо доста уметника, имамо и вајара, међутим, мислим да је Басара био једна посебна личност која је оставила дубок траг у нашој академији и у редовима наших чланова. Неко ко је, не само својом уметношћу, него и својом личношћу доприносио у име угледа ове наше куће. Зато се са радошћу и поштовањем сећамо нашег великог уметника и човека – нагласио је председник Српске академије наука и уметности, академик Зоран Кнежевић.

ОСВРТ НА БАСАРУ

У изузетно емотивном обраћању у име издавача књиге „Позив на путовањеˮ „Панорамеˮ-Јединства директорица и уредница Рада Комазец говорила је како је настала ова књига, а потом прочитала литерарни текст њеног виђења Светомира Арсића Басаре, вајара, академика и пријатеља:

– Ја сам данас и тужна и срећна. Тужна сам што Света није са нама, а баш данас би напунио 97 година. Данас би био Свети рођендан, или како би то Цвета рекла, „Света се родио трећи дан по Василију Острошкомˮ. Срећна сам што сам му испунила обећање дато му за живота и ево пред нама је књига коју је он иницирао, а ја сам уз помоћ његових кћерки Гордане и Јелене приредила књигу „ПОЗИВ НА ПУТОВАЊЕˮ.

Између корица ове књиге дат је осврт на Басару као уметника, али и на Басару као човека. Уз одабране критике, новинске чланке, интервјуе, изјаве, утиске посетилаца на изложбама дат је један хронолошки преглед стваралаштва Светомира Арсића Басаре, кроз погледе стручњака, познавалаца уметности и културе, историчара уметности, али дат је и Светин поглед на живот, на стварање, на однос према култури, на његов завичај Косово и Метохију, као и поглед оних до чијег мишљења је Света јако држао, а то су посетиоци његових изложби. Текстови датирају од првих дана његовог вајања на Шари до његовог пресељења на небо изнад Шаре – рекла је директорица Комазец и додала:

„Ова књига материјализује сећања на Басару и у најлепшем смислу даје реконструкцију креативних сећања. Она је мозаик састављен од разних делића из живота и рада Светомира Арсића Басаре, а његове речи које се овде често наводе могу послужити младим уметницима као узор, путоказ и водиља. „Позив на путовањеˮ је сведочанство о једном човеку и његовом делу непролазне вредности. Ту су нпр. критике Балше Рајчевића, Ђорђа Кадијевића, Миће Поповића, Срђана Марковића, Сава Пенчића, Радомира Ивановића, Олге Јеврић, Николе Миркова и многих других, као и текстови из „Политикеˮ, „Борбеˮ, „Вечерњих новостиˮ, „Дневникаˮ, али свакако највише из „ЈЕДИНСТВАˮ које је Света посебно волеоˮ, рекла је Рада Комазец, а потом прочитала свој литерарни текст о Басари који је одушевио присутне.

ДРАГОЦЕНИ УМЕТНИК

О Светомиру Арсићу Басари говорио је и академик Светислав Божић истичући да је Басара драгоцени уметник који је оставио огроман траг.

„Басара је драгоцени уметник који је оставио неизбрисив траг, пре свега, у једном народу коме је дубоко припадао, српском народу, у институцији која га је прихватила, САНУ, у коме је био готово до последњег даха интензивно присутан, нудећи могућа решења из једног времена коме је он припадао и како је он видео нагомилане проблеме и пут за њихово разрешавање. Наравно, живимо у једно веома сложено и тешко доба које је и њега задесило у датом периоду. Све оно кроз чега је он, кроз шта је прогледао са своје Шаре, на неки начин га је осамило и просто уценило. И он је данас негде сам, иако има своје потомке на земљи он је сам, ишчекује тај сусрет са неким другим временом и ту болну и тешку неизвесност пред којима се сваки човек који има дело налази. Кад оде са овог света његов материјални траг остави неке варљиве искре, неки могући лукови који воде ка неком загрљају, ка тој мајци Цвети која се помиње, која је можда суштински део његовог бића и најстабилнија стопа његовог живота, дара и радаˮ, истакао је академик Божић и додао:

„Надамо се да сви који овде седе, укључујући и ову институцију, имају довољно топлине у свом срцу, у својој души и да разумеју да је подвиг Басарин био само то што је већ био жив тако дуго, што је преживео тако тешке и мучне околности и што је посебно уцењен једном визуром која долази са Шар-планине, видео свет само тим очима. Та ускост, или та космичка ширина његов је највећи дар и његова највећа коб. Ми данас живимо и једно и друго са надом да у нашим срцима неће отопити љубав за једног човека, за једно велико дело и да разумемо све оно што ће пред њим и пред његовим делом бити тако мучно и тешко можда и светлој будућности. Ја видим тако његов животˮ, рекао је академик Светислав Божић.

Са Косова и Метохије дошао је новинар и публициста Ђорђе Јевтић да беседи о свом пријатељу и вајару Басари, износећи и детаље из његовог живота и рада на Косову и Метохији.

„Када сам као новинар средином седамдесетих година минулог века ушао у друштвени живот Приштине и Косова и Метохије Светомир Арсић Басара је био увелико афирмисани и познати уметник, један од оснивача и уважени професор приштинске Академије уметности, са већ бројним наградама и јавним признањима, али је некако био ван видног поља јавности. Очито скроман, без склоности да око себе прави халабуку и некакав ореол великог уметника, као што су то чиниле неке његове млађе колеге са много мање реномеа, Басара се клонио јавних публицитета и честог појављивања.

У међувремену, тај скромни Косовац, Сиринићанин, како ми са равног Косова називамо наше земљаке на северној страни највеће српске планине, Светомир Арсић Басара је досегао сам врх у српском вајарству проносећи славу свога завичаја и његов завичај о њему.

Али животни пут од сеоског чобанчета и слуге до академика, једног од ретких чланова Српске академије наука и уметности са Косова и Метохије, није био нимало лак. У његовој богатој животној и стваралачкој биографији има неколико необичних и за сад недовољно објашњивих детаља. Један од првих је да је једно сељаче, чобанче, у то време, пре Другог светског рата, у недостатку путева и пара, завршило нижу гимназију тридесетак километара веома далеком Урошевцу. Други, још чуднији детаљ је да се са само 14 година придружио Шарском партизанском одреду и учестовао у НОБ-у од 1942. до 1944. године. И уместо уобичајеног послератног напредовања у потоњој ЈНА, демобилисан је због непунолетства јер је имао тек 16 година. А онда је тек после четири године, као двадесетогодишњи младић, 1948. године уписао Уметничку школу у, за ондашње прилике, предалеком и недоступном Нишу. Било је свакако чудно и помало невероватно како се и зашто тек пристигли младић, који је због ратних околности касно завршио основно образовање, определио да у Нишу упише средњу Школу за ликовну уметност, и баш за вајарство о коме ништа није знао. Басара је касније то тумачио као нешто предодређено, генетски. Нешто што га је инстиктивно водило. У тој школи су настала прва два рада, прва вајарска дела од гипса, али је главни материјал у његовом потоњем стваралаштву постало дрво. Јасно је због чегаˮ, рекао је Ђорђе Јевтић, присећајући се вајара Светомира Арсића Басаре.