KRIK – OCCRP/ Tajna veza ministra Lončara sa Petrom Panićem – kriminalcem bliskim zemunskom klanu

KRIK – OCCRP/ Tajna veza ministra Lončara sa Petrom Panićem – kriminalcem bliskim zemunskom klanu

18/06/2018 Off By admin

 

Srpski ministar zdravlja Zlatibor Lončar, kao mlad lekar izdavao je Petru Paniću Pani, kriminalcu bliskom zemunskom klanu, lekarske nalaze koji su mu pomogli da odlaže suđenja, piše KRIK.

 


Izvještaji koje je Lončar napisao, po svemu sudeći, nisu prikazivali stvarno Panićevo zdravstveno stanje. Nakon brojnih odlaganja, jedan od postupaka protiv Panića je zastareo.

Panić je održavao bliske veze sa ozloglašenim zemunskim klanom i njegovim vođom Dušanom Spasojevićem. Bio je i telohranitelj Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, koji je nedavno pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osuđen za ratne zločine.

Protiv Panića bilo je podneto čak 13 krivičnih prijava zbog 16 krivičnih dela, prema podacima koje su novinari KRIK-a i OCCRP-ja dobili od policije. Postupci protiv njega vođeni su zbog prebijanja, iznude, nedozvoljenog držanja oružja, izazivanja saobraćajnih nesreća, ali i nezakonitog arheološkog iskopavanja.

Neki od ovih slučajeva odvijali su se tokom devedesetih, pa su detalji o njima nepoznati, a dokumentacija iz sudskih arhiva – uništena.

Novinari su, međutim, došli do dva sudska predmeta u kojima se Paniću sudilo za prebijanje. Ovi slučajevi ilustruju njegove veze sa moćnim i kontroverznim ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarеm, otkriva KRIK.

Lončar je sastavljao medicinske izvještaje kojima je Panić opravdavao nedolazak na suđenja, pokazuje dokumentacija iz sudskih predmeta. Zbog ovih izostanaka suđenja su odlagana, a jedan postupak protiv Panića obustavljen je jer je zastareo. U drugom slučaju je osuđen.

Medicinski izvještaji o Paniću koje je od 2000. do 2003. godine potpisao doktor Lončar, tada lekar Urgentnog centra u Beogradu, sumnjive su sadržine. Različiti podaci ukazuju na to da izveštaji nisu prikazivali stvarno zdravstveno stanje pacijenta.

Lončar je u izvještajima pisao da je Panić bio toliko lošeg zdravlja da nije mogao da izlazi iz kuće. U tom periodu, međutim, Panića nije mogla da pronađe ni policija, a njegove komšije ispričale su da je otputovao.

U jednom od izveštaja, Lončar je tvrdio da se Panić oporavlja od ranjavanja, i da zbog toga ne može da prisustvuje suđenju – iako je bio upucan pre više od tri i po godine.

Takođe, sudski veštak je utvrdio da Panić nije imao zdravstvenih problema koji bi ga sprečili da se pojavljuje na sudu.

Lončar je 2014. imenovan za ministra zdravlja u vladi Aleksandra Vučića uprkos tome što je u javnosti tada bilo poznato da su zaštićeni svedoci na suđenju za atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića svedočili da je bio na platnom spisku zemunskog klana. Ispričali su da je Lončar u bolnici ubio pripadnika suparničke kriminalne grupe i da je za svoje usluge dobio stan. Novinari KRIK-a i OCCRP-ja su pre dve godine došli do ugovora koji dokazuje da je ubrzo nakon navodnog ubistva Lončar zaista stekao stan od pripadnika zemunske grupe.

Uprkos ovim otkrićima i kontroverzama, Vučić je 2016. ponovo postavio Lončara za ministra zdravlja, a zatim je to uradila i premijerka Ana Brnabić sredinom prošle godine.
Jedno od suđenja u kojem je Paniću zatrebala Lončareva pomoć bio je slučaj u javnosti poznat kao „kora od banane“.

Paniću se, zajedno s bivšim šefom Šešeljem, sudilo zato što je prebio advokata Nikolu Barovića 1997. godine. Do tuče je došlo posle televizijske emisije u kojoj su gostovali Šešelj i Barović. Oni su tada ušli u oštru raspravu zbog čega je emisija prekinuta. Ubrzo nakon toga, Panić je, po Šešeljevom nalogu, došao u zgradu televizije i napao Barovića – šutirao ga i udarao u lice, piše u presudi koju poseduju novinari KRIK-a.

Napad je privukao veliku pažnju javnosti pošto se Barović, sa licem u modricama, levim okom zatvorenim od otoka i velikim zavojem preko nosa, pojavio u medijima i ispričao šta se dogodilo. Odgovarajući na pisanja medija, Šešelj je ismejavao žrtvu rekavši da se Barović povredio pošto se okliznuo na koru od banane.

Panić je, ipak, bio uhapšen i sa Šešeljem optužen za napad.

Četiri dana pre suđenja zakazanog za septembar 2001. godine, Panić se javio Lončaru koji je tada radio u Kliničkom centru, pokazuju sudska dokumenta.

Lončar je sastavio medicinski izvještaj u kojem je izneo mišljenje da Panić trpi bolove zbog operacije koju je ranije imao. Panić je operisan nakon što ga je u januaru 2000. godine osam puta upucao član suparničkog surčinskog klana Ljubomir Jovanović zvani Stakleni. Posle ranjavanja Panić je imao dve operacije.

„Strogo mirovanje u narednih deset dana“, napisao je Lončar u medicinskom nalazu od 24. septembra 2001, koji su novinari KRIK/OCCRP-ja pronašli u sudskom predmetu.

Panićev advokat odneo je Lončarev izveštaj u sud i njime opravdao izostanak klijenta, a sudija je odložio ročište.

Tri meseca kasnije, pre suđenja zakazanog za 28. decembar 2001. godine, Panić je od Lončara ponovo dobio sličan izvještaj.

„[Pacijent] žali se na jake bolove“, naveo je Lončar u medicinskom izvještaju od 21. decembra 2001. „Strogo mirovanje“, napisao je dalje. „Neophodno je da svakodnevno prima infuzije šest dana… Nesposoban za rad.“

Zahvaljujući ovome, suđenje je ponovo otkazano.

Ime doktora Lončara pojavilo se i u sudskim spisima iz 2003. godine.

Pet dana pre ročišta zakazanog za 26. septembar, Lončara je još jednom kontaktirao njegov stari pacijent.

Kao i ranije, doktor je u nalazu napisao da Panić i dalje trpi posljedice ranjavanja. Propisao mu je „antibiotik i mirovanje sedam dana“, piše u izvještaju sastavljenog 21. septembra 2003.

Panićev advokat odneo je medicinski nalaz u sud.

Sudiji nije bilo sumnjivo što je od ranjavanja, na čije se posledice Panić žalio, prošlo više od tri i po godine i ročište je otkazao.

Barović, žrtva u slučaju „kora od banane“, rekao je novinarima KRIK-a da je bilo očigledno da Panić nije bio lošeg zdravstvenog stanja, već je koristio medicinske izveštaje kako bi izbegao suđenje.

„U međuvremenu, Šešelj se nije pojavio na sudu zahvaljujući (poslaničkom) imunitetu“, rekao je Barović.

Medicinski izvještaji, ipak, nisu pomogli Paniću da izbjegne pravdu.

Posle više od šest godina, osuđen je na osam meseci zatvora zbog brutalnog napada na Barovića. U maju 2008. izgubio je desno oko u zatvorskoj tuči.

Šešelj je, s druge strane, otišao u Haški tribunal gde se suočio sa ozbiljnijim optužbama.

Lončarev nalaz novinari KRIK-a pronašli su i u drugom suđenju Paniću. U tom slučaju, Panić je uspeo da odlaže suđenja sve dok postupak nije zastareo, a pojedini događaji pojačali su sumnju u Lončareve izvještaje.

Istovremeno sa slučajem „kora od banane“, Paniću se sudilo i zbog napada na Branka Munjizu, njegovog sugrađanina iz Zemuna.

Incident se dogodio nakon što je Panić 1997. godine počeo da gradi kiosk ispred Munjizine kuće. Munjiza je od opštine saznao da Panić nije dobio dozvolu za gradnju i počeo je da zatrpava rupu koju je Panić iskopao za temelj. Panić, koga su o tome obavjestili prijatelji, došao je do Munjizinog dvorišta, ušao u fizički sukob s njim i udario ga nekoliko puta pištoljem u glavu.

Da bi odložio suđenje za napad na Munjizu, Panić je u decembru 2000. godine sudu dostavio još jedan Lončarev izveštaj. Nakon toga prestao je da se pojavljuje na sudu, a za odsustvo nije imao opravdanje.

Sudija je naredio policiji da ga pronađe, što je trebalo da bude lak zadatak. Prema Lončarevim medicinskim izveštajima iz slučaja „kora od banane“, Panić je tokom 2001. navodno nekoliko puta bio bolestan i trebalo je da miruje. Policija, međutim, tokom cele te godine nije uspjela da otkrije gde se on nalazi. Panić nikad nije bio kod kuće, a njegova majka i susedi rekli su policiji da je otputovao u Crnu Goru.

Upravo u periodu kada mu je Lončar prepisao strogo mirovanje krajem septembra 2001, policija ga je bezuspešno tražila.

Sudija Zoran Tejić, koji je vodio slučaj, nakon neuspešnih potraga zatražio je Panićevo hapšenje. „Smatram da se okrivljeni krije“, napisao je sudija.

Ovo je očigledno zabrinulo Panića, pa je u oktobru 2002. ipak došao u sud, zamolio da mu se ne odredi pritvor i obećao da će se ubuduće odazivati svim pozivima.

Panić je zatim, ponovo pokušao da izbegne suđenje zbog navodno lošeg zdravstvenog stanja, ali je sud angažovao veštaka da proceni njegovo zdravstveno stanje.

Vještak je u novembru 2003. izneo mišljenje da suđenje treba da se nastavi. „Ovakve zdravstvene tegobe ne predstavljaju smetnju da okrivljeni pristupi na glavni pretres“, bio je stav vještaka.

U ovom sudskom postupku Panić je imao više sreće nego u slučaju „kora od banane“.

Višegodišnja odlaganja dovela su do toga da postupak u februaru 2004. zastari i Panić nikada nije osuđen zbog prebijanja Munjize.

Upravo ovaj sudski predmet otkrio je Panićevu blisku vezu sa najozloglašnijom kriminalnom grupom u Srbiji u to doba.

Najmanje pet članova zemunskog klana bilo je prisutno kada je Panić napao Munjizu, pokazuju sudski spisi. Panićeva žena ih je pozvala kada je Munjiza počeo da zatrpava rupu za temelj kioska.

„Pošto nije mogla da dođe do mene, pozvala je neke od mojih prijatelja“, rekao je Panić policiji tokom saslušanja u aprilu 1998. godine. Među njima bio je i Dušan Spasojević, vođa zemunskog klana.

Zemunci su kasnije pozvani da svedoče, ali se na sudu nikada nisu pojavili – što je bio još jedan razlog da se suđenje odlaže.

Spasojević i njegovi saradnici su u to vreme imali važniji posao – organizovali su atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je ubijen 12. marta 2003. U policijskoj operaciji koja je usledila posle atentata, Spasojević je ubijen. Ostatku grupe sudilo se za kidnapovanja i ubistva.

Dvojica članova klana koji su postali zaštićeni svedoci, razotkrili su veze Lončara sa zemunskom grupom.

Prema njihovim svedočenjima, Spasojević je angažovao Lončara da ubije crnogorskog kriminalca Veselina Božovića koji je preživio ubistvo iz zasede i odveden je u Klinički centar Srbije krajem leta 2002. godine – u istom periodu je i Paniću sastavljao medicinske izveštaje.

„(Božović) je preživeo tada i doktor Lončar je došao kod Dušana… Ja sam bio tu kada je (Spasojević) prvo rekao Risoviću (drugi ljekar koji je radio u Kliničkom centru) da uradi to, a Risović se bio nešto predomišljao – sad će za tri sata, za dva sata, pa će onda kasnije. I onda je doktor Lončar došao i rekao da je on to završio… U Urgentnom centru, da mu je ubrizgao neku injekciju, nešto u infuziju i da je on to završio“, rekao je jedan od svedoka.

„Svaki drugi dan je bio kod nas u Šilerovoj, dolazio tamo, čak je učestvovao u nekim ubistvima doktor Lončar i on mu je za to i poklonio taj stan“, ispričao je drugi svedok.

Kako su novinari KRIK-a i OCCRP-ja otkrili pre dve godine, Lončar je kupio stan od supruge Sretka Kalinića, najpoznatijeg ubice zemunskog klana, samo 10 dana nakon navodnog ubistva Božovića.

U ugovoru do koga su novinari došli, navodi se da je Kalinićevoj supruzi plaćeno 1,8 miliona dinara (tadašnjih 30.000 evra), ali na osnovu javno dostupnih podataka nije moguće utvrditi da li je Lončar ikada stvarno isplatio novac. Devet meseci kasnije, Lončar je prodao stan za oko 50.000 evra.

Bivši ministar Velimir Ilić, ljut na vladajuću stranku zbog toga što ga nije imenovala za direktora javnog preduzeća, lokalnim medijima je prošlog januara pokazao fotografiju Lončara sa Spasojevićem uslikanu u sedištu klana u Šilerovoj ulici u Zemunu.

Lončar nikada nije razjasnio svoj odnos sa ovom zloglasnom grupom. Umesto toga, istraživanje KRIK-a označio je kao kampanju protiv vlasti.

Uprkos svim ovim otkrićima, Lončar je ostao ministar zdravlja i ne snosi nikakve posledice.♦