Конференција за новинаре, 3. јун 2021. године, Вјерица Радета

Вјерица Радета: Даме и господо новинари, на почетку желимо да подсетимо да је 20. маја Народна скупштина Републике Србије усвојила два закона: Закон о родној равноправности и Закон о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације. Закони су објављени у „Службеном гласнику” 24. маја и ступили на снагу 1. јуна. Одмах 2. јуна, јуче ујутру, Српска радикална странка је Уставном суду поднела иницијативу за утврђивање уставности спорних чланова ова два закона, а у јавности се много говорило и о једном и о другом закону, и о штетности евентуалне примене ових закона по људска права и пре свега по српски језик.

Нажалост, скоро сви медији су остали и глуви и слепи на ово наше саопштење и на чињеницу да смо урадили овај посао. Мислимо да то није добро. Иницијативу су поднела и два адвоката из једне адвокатске канцеларије и многи најављују да ће поднети оваке иницијативе. Заиста би и медији требало озбиљније да се баве овом темом, да им не смета то што је Српска радикална странка прва поднела ову иницијативу. Ми смо то обећали и, као и увек оно што обећамо, урадили.

Такође је јуче медијима било невидљиво оно што се десило у Крушевцу, о чему смо такође обавестили јавност – Гордана Чомић је била у посети Крушевцу, градској скупштини или у градској општини, већ не знам тачно код кога је била. Тај њен долазак је био најављен мислим за 8.00 сати ујутру. Активисти Српске радикалне странке су били испред градске скупштине, прикупљали су потписе против доношења Закона о истополним заједницама, односно геј браковима у правом смислу назива суштине тог предлога закона. Много људи је прилазило, задржавали су се и нису били расположени што им је Гордана Чомић у посети. Први пут од кад је Градске скупштине у Крушевцу, неко ко је долазио у посету није ушао на главни улаз, него около на споредни улаз. Тако да Гордана Чомић, дакле, већ има проблем да се погледа у очи са народом због свега што је урадила у овим предлозима закона.

Нажалост, успела је да у име некаквих европских вредности превари и Владу Републике Србије и Народну скупштину, и на крају председника који је потписао ова два штетна и лоша закона. Ми смо заиста уверени да и овај пут Уставни суд мора да води рачуна о Уставу и о националним и државним интересима. Верујемо да ће чланови које смо ми означили као спорне у нашим иницијативама бити проглашени неуставним, као што се пре неколико дана десило да је у Закону о органима Уставни суд спорни члан 23 прогласио неуставним. То је било на иницијативу Српске радикалне странке, али нико од медија то није објавио. Међутим, ми смо задовољни што смо том својом иницијативом, која је резултирала одлуком Уставног суда, спасили Србију од злоупотреба, од куповине и продаје органа. Ко зна шта је све било замишљено када је у питању узимање органа са фактички живих људи, који се налазе у фази мождане смрти.

Друга тема о којој данас желимо да говоримо је, рекла бих, свеприсутна у јавности и када је у питању власт и када су у питању представници проевропске опозиције. То је тема екологије. Ми желимо да на други начин скренемо пажњу на овај велики проблем. Да не бисмо били на било који начин погрешно схваћени, желим да подсетим јавност да је у програму Српске радикалне странке у тачки 80 од 100 наших чувених тачака програма озбиљан простор посвећен управо заштити животне средине. Дакле, ми знамо да тај проблем постоји и знамо да тај проблем треба решавати, али мислимо да је начин на који то сада ради Влада Републике Србије погрешан. Мало су се побркали лончићи.

Сваког дана гледамо у режимским медијима да влада, градски органи, републички, свеједно, почињу да граде неке инфраструктурне објекте, да је у ту сврху потребно посећи нека стабла. Онда на плаћеничким медијима гледамо како долазе активисти којекаквих странака, па за то једно стабло посаде других девет и тако даље. То је све представа и играње. Понављамо, то није решавање ових проблема.

Скривени циљ, који долази од Европске уније, заправо је терање кинеских инвеститора, пре свега из Бора и Смедерева, а свако ко је озбиљан пријатељ сопственог народа и сопствене државе зна колико је значајно то што су и РТБ „Бор” и Железару „Смедерево” узели Кинези. Да ли тамо треба да се поведе рачуна о заштити животне средине, о некаквим филтерима и тако даље? Наравно да треба. Да ли треба да се то диже на тај ниво да се доводи у питање по 5.000 људи запослених и у једном и у другом граду? Свакако да не треба. Зато мислимо да решавање овог проблема, проблема заштите животне средине, треба да крене најпре од загађености воде и земље.

Каква је ситуација данас у Србији? У неколико наших градова, општина, постоје опасне депоније. Не говорим о класичним депонијама које имамо на сваком кораку, у сваком малтене селу, у сваком предграђу, већ говорим о опасном отпаду. Србију покушавају кроз ИПА фондове Европске уније да претворе у место где ће се заправо остављати тај по живот опасни отпад. Имамо то и у Панчеву, имамо у Лапову и ко зна у колико још општина. Када то дође у жижу јавности, онда се неколико дана о томе прича и све се заврши по оној старој „Тресла се гора, родио се миш”.

Не смемо заборавити, и то власт треба да посећа своје европске пријатеље који свакако нису пријатељи Србије, да је Србија отрована осиромашеним уранијумом који смо добили од НАТО бомби у злочиначкој НАТО агресији.

Када су у питању реке, често видимо и садашњу госпођу министра и претходног министра и претходне министре, како дођу, сликају се поред реке, а у реци шкољке старих аутомобила, старих шпорета, фрижидера, о пластичним кесама да и не говоримо. Онда се ту сви нешто згражавају и кажу – Погледајте како се народ и људи неодговорно понашају према сопственим рекама. То јесте тачно, али не треба министри да иду да се сликају поред тих река, него локалне самоуправе морају да добију задатак да свака очисти део реке на својој територији. То је, дакле, један од почетака за шта нам не требају никакви ИПА фондови.

Оно што је можда највећи проблем или међу највећим проблемима, јесте чињеница да у Србији постоји 3.100.000 септичких јама. То је проблем који мора хитно да се решава. Кошта много, то је тачно, али много коштају и остали покушаји бриге о екологији, односно заштити животне средине. Неки подаци кажу да 55 посто становника код нас није прикључено на канализацију. У Европској унији која нам даје неповољне кредите за решавање ових проблема просек је 84 посто. Око 15.000 километара канализационе мреже у Србији је толико старо, да је једва у функцији, а по неким проценама недостаје нам 11.000 километара мреже да бисмо и тај део проблема решили.

За сада се у Србији пречишћава само 10 посто отпадних вода. Просек у земљама Европске уније је 70 посто. Канализација се, то свако зна, директно улива рецимо у Саву и Дунав, а по унутрашњости и у друге реке. У Саву и Дунав само зато што у Београду и Новом Саду недостаје 13 постројења за пречишћавање отпадних вода. Око 40 посто градова у Србији има лошу воду, неисправну воду или воду сумњивог квалитета. Најбољи пример је Зрењанин. Годинама се пише о томе да се у Зрењанину вода заправо не може пити уопште. Чак је пре три-четири године један од директора зрењанинског водовода и хапшен. Покренут је ваљда неки кривични поступак, али и то се завршило по оној „Тресла се гора, родио се миш”.

За ове комуналне проблеме се најбоље сазна у изборним кампањама, кад представници власти иду са багером па закопају нешто или иду са геометрима који тамо нешто мере. Углавном, у свакој изборној кампањи се обећава решавање ових проблема. До сада ти проблеми нису решени. Вероватно ће сад у наредној изборној кампањи опет бити неких обећања. До сада је чак у многим местима решавање ових проблема било орочено и сваки пут у свакој кампањи ти рокови су пролонгирани.

У Србији готово да нема кишне канализације. Зато се, између осталог, дешавају поплаве. Зато се дешава у деловима Београда, а и свих других места у Србији, јер Србија није само Београд, да после два сата падања кише не можете прећи преко улице без чизама. Мислимо да ово треба бити приоритет када је у питању екологија.

Српска радикална странка упозорава Владу Републике Србије да заиста размисли и решавање ових проблема постави као приоритете. За екологију добијамо кредите Европске инвестиционе банке и Светске банке. Добијамо нека средства из такозваних ИПА фондова. Шта овде није добро? Није добро то што када узмемо кредит од Европске банке или од Светске банке, све то наравно под шапом ММФ-а, они нам поред свих кредитних услова постављају и услов како ћемо трошити тај новац. Ако је и њима интерес, а јесте, да се трошење новца усмери на то што би указало на рецимо загађивање ваздуха у Бору или Смедереву, онда ће они од нас тражити да то нама буде приоритет. Ми тражимо од Владе Републике Србије да ако мора да узме кредит за ове потребе, ово јесу велика средства и вероватно мора, онда да узима кредит од онога ко неће условљавати државу како тај кредит да троши и да се уради управо све оно што смо ми данас на конференцији изнели. Даме и господо, не вреди нам дрвеће, не вреди нам зеленило, ако су нам вода и земља затроване, а нажалост јесу.

Ако имате питања, изволите.

Новинар „Србин инфо” Градимир Потић: Да ли мислити да владу СНС-а уопште занима заштита животне средине? У прошлој влади то место је припало СПС-у, господину Тривану. Сећате ли се да га је господин Вучић прозивао да га нигде нема, а ни у овој влади не видимо неког великог помака по том питању? Да ли их уопште занима заштита животне средине?

Вјерица Радета: И у прошлој влади и у овој влади много се причало о томе, али је суштина да се не решавају конкретни проблеми. Некада се стиче утисак да рецимо министри нису ни свесни да су септичке јаме један од највећих проблема тровања животне средине. Дакле, нема потребе да иду да се сликају и да показују. Нема потребе да оде министар и покаже затровану реку, односно реку пуну отпада и тако даље. Нема он ту шта да се слика, то виде људи који тамо живе, а види и свако ко пролази поред тока те или било које реке, јер су скоро све такве. Праве се некакве стратегије стално. Део стратегије мора бити да се усмере ка локалним самоуправама, да се оне обавежу да тај посао ураде. То је посао за који чак не треба много новца. Не сме Србија бити место одлагања опасног отпада из земаља Европске уније. Они ће рећи – Условљавају нас на овај или на онај начин. Ми српски радикали, по ко зна који пут, понављамо – Немојте више да прихватате уцене, поздравите се са европским путем и дајте коначно да се ради оно што је интерес народа у Србији.

Градимир Потић: Званична политика Бајденове владе је ограничити утицај Русије и Кине на Балкану. Да ли мислите да има америчког утицаја?

Вјерица Радета: Наравно, тај западни утицај пре свега се на Србију спроводи кроз условљавања за улазак Србије у Европску унију. Наравно да међу западним силама заправо озбиљно место држи и политика Сједињених Америчких Држава. Прозападна опозиција не кука за посеченим дрветом и није њима суштина да посаде неколико комада другог дрвећа да би показали како штите животну средину. Сви ми хоћемо да се гради сваки град у Србији, не само Београд, да се граде инфраструктурни објекти, да се граде обданишта, школе, културни објекти, стамбени, пословни. Али, не можете градити објекте ако нећете у неком делу и посећи нека стабла. Све треба да се ради плански. Наравно да треба, колико год је могуће, то надокнадити на неком другом месту, али ово су представе. Кад се окупи 10 активиста, води их Мариника Тепић и саде тамо неко дрво. Шта штите? Не знају ни они, али им је речено да треба да се понашају у корист сопствене штете, штете државе Србије.

Градимир Потић: Што се тиче чувеног састанак председника са менаџментом „Рио Тинта”, ми смо чули скандалозну изјаву председника да ће „Рио Тинто” да отвара радна места. То је рударска компанија. Они се не баве производњом акумулатора, литијумских батерија, нити било чега другог. Како ви гледате на то?

Вјерица Радета: „Рио Тинто” је озбиљан проблем који ће морати још увек да се разматра из више аспеката. Сигурно је да држава не сме тек тако да крене у те послове.

Оно што је сумњивије од те изјаве председника је изјава Зоране Михајловић и њена изричита тврдња да „Рио Тинто” нема још увек никакав уговор ни предуговор за те послове. Када сам то чула, прва асоцијација ми је била – Не, немамо никакав уговор са „Бехтелом”, па после неколико месеци све оно што смо ми тврдили за „Бехтел”, прошло је ни мање ни више него кроз лекс специјалис. Заиста, „Бехтел” узео посао за 300 милиона евра више него што су то нудиле кинеске или азербејџанске фирме.

Наши стручњаци нису у потпуности завршили ту студију. Радимо на томе и врло брзо ћемо изаћи са конкретним ставовима. У сваком случају, не сме се наврат-нанос улазити у тај посао. Препуцавање, жаргонски речено, између власти и проевропске опозиције никада не даје добар резултат, јер ови сад нападају те послове са „Рио Тинтом”, а ти послови су фактички започети још 2004. или 2006. године. Нисам сигурна, али једна од те две године. Био је умешан отац Балше Божовића, адвокат, тада је био чак и посланик Божовић, не могу да се сетим имена. У суштини, то је био посао који је он правио са екипом Мила Ђукановића из Црне Горе. Дакле, све је то много испреплетено и најпаметније је за државу Србију да се све то још једанпут добро преиспита, да се не одричемо ни онога што би могла бити зарада и корист, али пре свега да не губимо трајно одређене ресурсе и да на такав начин угрожавамо животну средину. Нека се мало стрпе, ништа се неће десити ако то не почне одмах. Ако се заиста установи да то није толика штета, нека се ради, а ако јесте, не можемо да правимо већу штету од користи, не смемо.

Градимир Потић: Хвала.

Вјерица Радета: Хвала вама.

Ако немате више питања, хвала што сте дошли.