„Пораним ујутру у шуму, па берем вргање. Некад сам, некад нас више. Послије то продам, па купим секи и свима сладолед. Најприје њој даднем јер има краћу ногу и не може са нама ићи. Косим и код комшије Весе, па кад дође из Италије да ми неку пару. Сад ће ми донијети телефон”, испричао је мали Никола (9), најстарији од шесторо дјеце у породици Ћорић.
Овај дивни и племенити дјечачић живи у Малој Сочаници код Дервенте. Лоши услови и немаштина учинили су да већ од малих ногу буде невјероватно вриједан и да на свој начин доприноси породици. Ту су још Мирјана (7), Лазар (6), Жељко (4), Александра (2) и бебица Анђела која у тренутку посјете није имала ни мјесец дана, као и родитељи Боса и Небојша и прабака Милица.
„Мирка, нажалост, не може уопште на пету стати. Док друге дјевојчице носе хаљинице и сандале, она ни физичко не смије радити. Како ће се удати сутра? А Жељко, иако има већ четири године, још не прича. Требао би ићи код логопеда, али ми то не можемо приуштити. Друга дјеца вичу кад им нешто треба, а он само показује прстима. Боли то. Можда ће морати у специјалну школу”, испричала је плачући мајка Боса, а ми смо тек тада схватили да Мирјана за камеру не позира, већ просто увијек тако стоји.
Прабака Милица им је донедавно била велика подршка. Ипак, имала је мождани удар и појавили су се други здравствени проблеми, па сада морају стално бити око ње. Малтене, како кажу, као око седмог дјетета. Управо је она подигла Небојшу, ког су родитељи оставили, и бринула о њему док се борио са епилепсијом.
„Ја сам се борила док сам могла, више не могу. Ситуација је, као што видите, лоша. Да је мој човјек жив било би боље, али шта ћемо. Био је у рату, он га је уморио и недуго потом је умро. Само је лего и више се није будио. Тако је, изгледа, морало бити. Бар ова дјечица умију да ме обрадују”, рекла је ова прабака чији је читав живот био једна велика жртва за ближње.
Скучена кућа у којој живи породица Ћорић је у катастрофалном стању. Кров прокишњава, зидови су испуцали, кроз прозоре дува до мјере да не могу загријати зими, а влага је продрла у сваки кутак њиховог дома. Родитељи и шесторо дјеце спавају у једној собици на два кревета и једном кревецу. Имали су и велики проблем са мишевима.
„Ма јој, често туге има. Гдје неће бити кад ти дијете нема. Прије сам бар радио, сад више посла немам. Надничим, мало око баште, а имамо још кокошке и пчеле. Примамо ту помоћ за вишедјетне породице и то нам је. И онај задњи динар кад ми остане, ја им купим неку играчкицу или кад је вашар два-три мјесеца се стиснем да их одведем – такав сам. Проблем је и што смо доста удаљени од свега”, додао је отац.
Једна од занимљивости у животу ове породице јесте и како су се упознали родитељи – преко Фејсбука. Небојша је својевремено написао статус „Веза, да или не?”, на шта му је Боса, иако се нису познавали, одговорила „Да”. Два дана касније, почели су живјети заједно. Свјесни су обоје да су у животу могли неке ствари другачије, али знају да дјеци некако морају обезбиједити боље услове за живот.
„Кад видиш онај њихов поглед, мораш наставити даље. Ту нема да ли можеш, већ једноставно мораш, мораш и мораш. Само ријеч мораш и готово. Кад сте ви најавили посјету, прво су ми се ноге одсјекле, а онда сам рекла Небојши да се морамо тргнути, да су нам доста дјецу задиркивали и да не смије више бити суза. Улили сте нам наду да ће бити боље”, истакла је Боса.
И док једно дијете чека операцију, а друго своје прве ријечи, кућа породице Ћорић пријети да се сруши. Хуманитарна организација Срби за Србе вас позива да нам помогнете да обезбиједимо кућу за ову дивну дјечицу, њихове родитеље којима живот, нажалост, одмалена није пружио бољу перспективу и прабаку која је права хероина!
Више о породици можете погледати на:
