И кад помислимо да смо све доживели, видимо нешто потпуно ново и шокантно – седморо Микуша је, стицајем несрећних животних околности, остало на улици, односно населили су се у стару камп приколицу. Да ствар буде још гора, отац је прошле године имао тешку саобраћајну несрећу од које се и даље опоравља. Нажалост, не може више да обавља посао који је имао, а скромна инвалидска пензија није довољна за живот толике породице, камоли решавање стамбеног питања!
Но, да кренемо редом. Породица Микуш живи у Прогару (општина Сурчин), а чине је Зоран, Драгица, Немања (18), Јасмина (14), Маријана (7), Милена (7) и Андреја (5). Није реч о „класичној” породици која се налази у стању социјалне потребе, већ људима које је буквално живот довео до ситуације у којој су сада.
„Склупчамо се у два кревета у приколици као сардине, али уме да буде хладно. Кад неко хрче не можемо да заспемо, а Јасмина нам увек ставља ноге у фацу”, пожалиле су се симпатичне и дружељубиве близнакиње, додавши да се највише боје буба са десет ногу.
Због нарушених породичних односа, након година стрепње и немалих проблема, остали су без куће коју поседују Зоранови родитељи. Завршили су тако први пут још пре неколико година у камп приколици коју су наткрили најлонима и тако добили још мало простора. Захваљујући добрим људима, једно време су били у кући зарад одржавања, али је она продата. Нико више није хтео да их прими толико, па су се пре пола година вратили у своју приколицу, једину кућицу коју имају.
„На почетку нас је ухватио онај потоп, па је било баш мучно. Сад кад је лето је много лакше. Најтеже ми пада што немамо купатило, већ морамо користити импровизовано у дворишту. Воду грејемо у балонима на сунцу. Пријатељи с којима се дружим већином и не знају где живим”, укључила се и Јасмина.
Двориштанце је сређено цакум-пакум, види се да се о свему марљиво старају. Ту су воћке, омања башта и пластеник, простор за дечију игру, хладовина… Буквално да ужива човек, само још фали та кућа. И не сумњамо да би ови вредни људи успели да је изграде у неком тренутку, чак су и кредит дигли за плац, на који им данас одлази више од пола пензије (31.700 динара). Али…
„Враћао сам се са посла, али се ауто покварио и био сам принуђен да станем у зауставној траци на аутопуту. Нажалост, нисам се на време склонио и на мене је налетео други ауто, а од силине ударца излетео сам из својих кола. Видео сам нечије ципеле да ми прилазе и зачуо: ‘Јеси ли добро?’ На то сам само одговорио: ‘Где мене нађе с петоро деце?!’ и ту ми је пала клапна. Онесвестио сам се и више се ништа не сећам”, испричао је домаћин Зоран.
Леђа су пукла, ребра су напукла и било је разних других прелома, плућно крило је повређено и није могао више самостално да дише, имао је унутрашње крварење… Завршио је на реанимацији и бројним операцијама!
„Ја то сад волим да кажем онако помало у шали да је ‘Пера горе’ рекао: ‘Бато, ниси ти још за овде. Имаш разлог, врати се назад!’ Доживео сам то као нову шансу и, заправо, други рођендан. Вратио сам се својој породици. Додуше, тек после пар месеци. Уследили су дуг опоравак, терапије, вежбе… У почетку нисам ни могао сам да се крећем. Више од болова ме боли што сад не могу да помогнем колико би требало. Ја хоћу, али не могу”, наставио је овај некадашњи добровољац за време бомбардовања, иако је могао лако бити у другој земљи чије држављанство поседује.
Како су све то доживели и проживели остали чланови породице излишно је и причати, чућете их у видеу који ће бити ускоро објављен. Напоменућемо само да је супруга Драгица убрзо остала без посла, бојали су се, како каже, да ће отићи на дуго боловање због супруга. Најстарији син Немања, иако има свега 18 година, почео је да ради на очевој позицији као физички радник да би бар некако могли да прегурају.
„Због породице и целе ситуације сам сва своја интересовања и хобије ставио са стране, да буду на ‘стендбају’. Просто, док не видим да имам поново времена за себе. После посла, бавим се кошењем и одржавањем зелених површина”, рекао је овај момак који је велики љубитељ музике, цртања, видео монтаже и много тога још и с ким је права милина причати јер звучи зрелије него многи одрасли људи.
Могло би се још доста писати о Микушима. С њима смо имали и никад дуже интервјуе од свих до сада породица за које смо покретали акције помоћи. Ипак, искористићемо само још прилику да вас позовемо да им заједничким снагама помогнемо. Желимо да напокон буду спокојни и да увек осећају оно што су најмлађе девојчице одговориле када смо их питали шта су осетиле када смо се најавили да ћемо доћи:
„Срећаааааааа!”
Реч је о породици која ће сигурно знати да брине о добијеној кући и која ће, Боже здравља, бити у прилици сутра да помаже другима. Заслужили су да им олакшамо ове тешке тренутке и да зиму не дочекају у камп приколици. Укључите се зато у нову акцију Хуманитарне организације Срби за Србе!
Више о породици можете погледати на:
