„Све је било уобичајено – дјеца у школи, ја око домаћинства, он на точковима далеко од куће… Радовали смо се што ћемо убрзо опет бити заједно, али, умјесто Мићовог, услиједио је позив његовог шефа – и шок. Затекао се на терену у Њемачкој, имао је срчани удар кад се паркирао за истовар и преминуо. Човјек није био болестан, сем тог притиска, то данас свако има. Није пио, није пушио, али проклети камион, стално сједење и брига за нас – петоро мале дјеце, болесни родитељи”, са сузама у очима, описала је Вахида Цвијановић тренутак када је прије годину и нешто дана постала самохрана мајка.
У Пелагићеву, малом мјесту у средишњем дјелу Републике Српске, тешку животну борбу води добра Вахида. Уз тугу која не пролази и терет који мало ко може разумјети, преузела је све на себе. Поред дјеце, брине о старим и болесним родитељима покојног мужа, не одвајајући једну одговорност од друге!
„Искрено да кажем, нисам имала секунде времена да тугујем. Требало је некако саопштити дјеци, а већ након пола сата откад су ми јавили, ишла сам да завршавам папирологију да би могло погребно да га довезе. И даље немам тај луксуз да плачем јер сви зависе од мене. Ипак, и дан-данас сваког петка се ухватим телефона неће ли стићи порука да изађем пред њега, као некада”, додаје Вахида.
Ситуација која се десила унијела је толико бола у њихов дом. Марко (12), Ружа (11), Никола (10), Душанка (8) и Миланка (6) првих неколико мјесеци нису ни помињали оца, покушавајући да се на свој начин носе са великом трагедијом која их је задесила. Ипак, свако од њих нашао је начин да кроз своје хобије и марљиво учење олакша себи одрастање без оца. Марко тренира фудбал и пјева заједно са Ружом у црквеном хору, а Ружа са Николом и Душанком тренира и одбојку. Ту није крај њених активности, јер је веома озбиљна и у учењу традиционалних заната у Колу српских сестара.
„Избјегавам да причамо о оцу јер се одмах растуже. Поготову кад се сјетимо неких његових потеза, како се он с њима шалио, како их је штипкао ујутру кад устану. Њима ће та слика увијек фалит’, та фигура очинска, док су живи. Борим се да им ништа не зафали. Да су чисти, да су уредни, да су васпитани, то ми је најбитније. Због њих сам се и крстила, постимо постове, славимо Божић, Васкрс и славу”, наставља са причом ова пожртвована мајка.
Кућа у којој живе је у полузавршеном стању. Док је био жив, Михајло је започео доградњу како би добили више простора. Нажалост, све је стало са његовим одласком. Оставио је иза себе недовршену кућу, подигнут кредит и дјецу коју никада више неће загрлити.
„Баш је скучено. Најтеже је што мајка и три сестре тренутно спавају у једном брачном кревету. Кад падне доста кише, кад је олуја, онда умије и да прокишњава. Тада нестаје и струја, па палимо свијеће”, објашњава Марко са чиме све суочавају.
Цвијановићи живе од скромне накнаде за незапосленог родитеља, доплатка за четворо дјеце и пензије која мора ићи на отплату кредита. Осим тога, Вахидин дан испуњен је радом – узгаја свиње и пилиће, продаје их кад год може, обрађује два дунума баште и све што даје плод претвара у подршку за своју дјецу.
„Све је поскупило, доста одлази и на лијекове за свекра и свекрву, па нам је најтеже да наставимо радове на кући. Рађена је сиротињски да кажемо, доста се штедило на материјалима. Дуго сам и размишљала да ли да вам се јавим, али су живот и судбина пресудили”, рекла је на крају Вахида, додавши да је охрабрило што је видела да наша организација не помаже само породице на рубу егзистенције.
Недостатак простора утицао је на то да остарјели и болесни бака Ружа и деда Марко живе у љетној кухињи. Иако су сломљени непролазним болом због губитка сина, труде се да буду подршка снахи и да заједно са њом изведу унуке на прави пут.
„Син је умро, то не могу још да схватим главом. Не могу пред њима ни плакат’, ни на гроб, ни овдје. Кад одемо дјед и ја, онда се мало изјаучем. Све је на Вахиди. Ја што могу, ја помогнем. Нажалост, кичма ми је слаба, идем скроз погрбљена, боле ме ноге и руке. Ал’ док сам на ногама, добро је. Знате ли да је мала Миланка писала тати писма сваки дан, на крају му је спаковала и чоколаду, каже: ,Да има јести кад се пробуди, тата воли чоколаду’”, говорила је јецајући утучена бака Ружа.
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију са циљем да намученој породици Цвијановић довршимо кућу гдје ће моћи да живе сви заједно и да свако има свој кревет. С циљем да олакшамо борбу једне мајке – борбу за своју дјецу, вјечно сјећање на онога кога су изгубили и живот који се наставља. Позивамо вас да нам својим донацијама помогнете да им уприличимо и неке љепше дане!
