SONJA BISERKO: Vučić nije ispunio nijedno obećanje

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko, u razgovoru za portal građanske Vojvodine Autonomija, rekla je da zapad počinje da menja politiku prema Srbiji, odnosno da je došao kraj politike podrške Aleksandru Vučiću, koji “nije ispunio nijedno obećanje”.

Tekst razgovora Nedima Sejdinovića sa Biserkovom objavljujemo u celini:

“Biserko ističe da Kosovo po prvi put ima inicijativu, koje je steklo preko taksi uvedenih na srpsku robu. Ona smatra da je u pitanju odgovor na “sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz Beograda, opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i daljeg priznavanja Kosova kao nezavisne države”.

Da li sve češće negativne ocene politike Aleksandra Vučića koje dolaze iz EU, ali i drugih zapadnih institucija i organizacija, najavljuju promenu politike zapada prema Srbiji?

EU i druge institucije zapadne međunarodne zajednice su očekivale da će Srbija i predsednik Vučić biti sposobni da ostvare neke od postavljenih zahteva kao što je, na primer, normalizacija odnosa sa Kosovom. Zbog toga nisu blagovremeno reagovale na rapidno urušavanje situacije u samoj Srbiji. Tome je sada došao kraj jer, kako se očekivalo, Vučić nije ispunio nijedno obećanje. Okrenuo se podeli Kosova, odnosno cilju koji je odavno na stolu. To i nije lično njegova orijentacija već cilj državne politike Srbije. U tom pogledu sve dosadašnje vlade ponašale su se isto.

Zbog same situacije u EU, došlo je do interregnuma koji popunjavaju razna nagađanja, ali i aspiracije na kojima se radi zakulisno. Sve dok se situacija u EU ne stabilizuje, proširenje na Zapadni Balkan će biti na ledu, što ne znači da je Zapadni Balkan napušten. Nakon svih uvida u Srbiju i ponašanje političkih elita, Zapad je u fazi promišljanja novog pristupa prema Srbiji.

Kako ste rekli, posle sedam godina nismo daleko odmakli u rešavanju kosovskog pitanja. Najnovije vesti nikako ne zvuče dobro. Da li ipak ima neke nade da će se situacija promeniti?

Pitanje Kosova je za sada zamrznuto, odnosno održava se status quo. Međutim, odnosi između Srbije i Kosova se pogoršavaju. Kosovo prvi put ima inicijativu preko taksi uvedenih na srpsku robu. To je na neki način odgovor na sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz Beograda, opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i daljeg priznavanja Kosova kao nezavisne države. Sve to je dovelo do napetosti. Međutim, Srbija nije odustala od podele. Nakon što je podela skinuta sa dnevnog reda (pre svega zbog oponiranja Nemačke, a i Velike Britanije), predsednik Vučić se obratio Saboru SPC, a potom i parlamentu. U svom ekspozeu je prilično tačno definisao problem, ali i dalje ne odustaje od podele. On računa na promenu stava Trampove administracije, ali to nije izvesno jer tome se suprotstavljau brojni stručnjaci za Balkan koji su svesni šta dalja etnička fragmentacija znači za stabilnost Balkana.

Konsolidacija EU, kao i izbor njenih novih čelnika su od ključnog značaja za Zapadni Balkan. U međuvremenu i Kosovo i Srbija, odnosno i Tači i Vučić, tvrde da nema rešenja bez SAD. Srbija naravno, smatra i da bi Rusija trebalo da ima udeo u rešavanju kosvskog pitanja. Oslanjajući se na ova dva aktera, Srbija u suštini gubi iz vida gde je zapravo njena prirodna pripadnost – u okruženju i u EU. Treba imati ipak u vidu i činjenicu da se Srbija opire promenama i reformama, da deli konzervativne vrednosti, da je netolerantna, da je nacionalizam dominantna ideologija i još uvek bez prave alternative. Sve se više oslanja na iliberalne režime u EU kao što je Višegradska grupa, nadajući se da će preko njih dobiti podršku koja će je izdvojiti iz balkanskog konteksta. No, čini se da je to kratkovida strategija koja nema šansi na uspeh.

Sedam godina je prošlo otkako je Srpska napredna stranka na vlasti. Kako biste procenili ovaj period na unutrašnjem i na spoljašnjem planu?

Reforme i demokratizacija nisu prioritet ove vlasti. Srbija nema ni spoljnu ni unutrašnju politiku koja ukazuje kuda ona ide. Do sada nije obznanjena nikakva nacionalna strategija pred paralamentom. Urušene su sve institucije (proces u trajanju), ali i sva nezavisna regulatorna tela. Medijska scena je gora nego za vreme Miloševića i preko nje se formatizuju pogledi na sva važna pitanja. Znači, ne postoji dijalog, kako u društvu, tako ni u parlamentu. Srbija se u međuvremenu autoizolovala do te mere da više nije sposobna komunicirati sa spoljnim svetom. Ministarstvo za inostrane poslove je pevačko društvo, nekompetentno i bez vizije. I nadasve neprofesionalno. Srbija se primitizovala, ona je zapušteno društvo iz koga dnevno odlaze svi koji to mogu.

Da li se u Srbiji nazire politička alternativa Vučićevom režimu? I kako je uopšte moguće promeniti ovu vlast koja čvrsto drži sve poluge vlasti, uključujući i – kako ste i sami istakli – medije i institucije koje bi trebalo da budu nezavisne?

Nažalost, alternativa nije na vidiku, što ne znači da nezadovoljstvo građana neće narastati. Ne zna se u kom pravcu to može da se razvije. Nažalost, i režim i opozicija su zaglavljeni u nacionalizmu kojim homogenziju naciju protiv regiona, protiv sveta, protiv suočavanja, protiv pravne države… Korupcija caruje više nego ikada. Sve se vratilo u devedesete, elite su ponovo ohrabrene da nastave sa svojim aspiracijama u region, o čemu svedoče aktivnosti Srbije u svim susednim zemljama. Nije se odustalo od Republike Srpske, niti Crne Gore, koju sada tretiraju kao unutrašnje pitanje. Odnos SPC prema Crnoj Gori je u suštini negiranje Crne Gore i crnogorske nacije. To zbunjuje strance i tera ih na razmišljanje o Srbiji u dužoj vremenskoj perspektivi. U suštini, aktuelni režim je do kraja ogolio Srbiju i naterao svet na novi pogled na Srbiju. Odlazak ove vlasti, kad do njega dođe, biće težak i ne baš nežan. Imaju sve represivne mehanizme pod kontrolom, medije, desničarske ekstremne grupacije, podršku Rusije za takvo ponašanje. Sve u svemu, Srbija propada. Njen je najveći problem moralna devstacija i neposobnost da se suoči sa samom sobom.

Iako su izbori za Evropski parlament, prema mnogima, zaustavili, bar delimično, uspon esktremne desnice, ipak je snaga ovih stranaka neupitna. Izbori u Danskoj su pokazali i jednu zabrinjavajuću pravilo, „izdominirali“ su levičari koji takođe vode antiimigrantsku politiku. Kako komentarišete takve tendencije?

Normalno je i da EU prolazi kroz turbulencije, jer su na dnevnom redu ozbiljne reforme koje joj predstoje. U pitanju je sudar dve koncepcije – iliberalne i liberalne, dalja integracija ili vraćanje na suverene države. Iliberalnu podržavaju i SAD i Rusija. O tome se sada već dosta zna, o kanalima finansiranja desničarskih grupa, Brexita i svega što se izjašnjava protiv EU, najuspelijeg evropskog projekta.

Evropski izbori su ipak pokazali da postoje nove snage koje su ovom prilikom izašle na površinu – liberali i zeleni. Izgubile su tradicionalne partije koje su decenijama održavale status quo. To više nije moguće, jer pred EU, uostalom i pred celim svetom, su novi izazovi, novi problem na koje još uvek ne postoje odgovori.

Činjenica je takođe da se svet kreće opasnom ivicom, što i nepažnjom može dovesti do nesagledivih posledica. Potrebne su nove elite, novi lideri koji će hrabro iskoračiti iz sigurnih pozicija i preuzeti rizik bez kojeg nema rešenja(Foto Autonomija).♦