Posle Katalonije: Evropa krcata regionima koji čekaju povoljan trenutak da izvrše secesiju

 

Svi su upoznati sa zemljama istočne Evrope i bivše Jugoslavije, Krimom, Katalonijom, Flandrijom, Baskijom, Škotskom, neki i sa Korzikom, ali retki su svesni da je Stari kontinent zapravo krcat regionima koji samo čekaju povoljan trenutak da izvrše secesiju.

Evropski separatistički pokreti kruži Evropom. Krim se otcepio od Ukrajine i ekspresno pripojio Rusiji čiji je deo bio sve dok pedesetih godina prošlog veka Nikita Hruščov (neki kažu u stanju pijanstva) nije odlučio da ga prebaci pod ingerenciju Ukrajine.
Međutim, ovo je samo poslednji slučaj u Evropi, onaj koji se zbio u trećem milenijumu. Stari kontinent je krcat regionima koji žele da se otcepe od svojih matičnih zemalja i da postanu nezavisne, međunarodno priznate države.

U srcu Rumunije, u istočnoj Transilvaniji, ušuškana u šumovitim dolinama i na zelenim brdima i visovima istočnih Karpata leži zemlja Sekelja: etničkih Mađara koji su se igrom sudbine i istorije našli van granica matice čiji su bili deo hiljadu godina, sve dok Erdelj nije posle Prvog svetskog rata pripojen Rumuniji. Sekelji se nikada nisu u potpunosti odrekli želje da se vrati u okvire Mađarske, ali se to ne zagovara otvoreno; ono što se traži je vraćanje autonomije u granicama koje oni geografski naseljavaju i u kojima čine dvotrećinsku većinu, a koju su imali kroz veći deo istorije, pa čak jedno vreme i tokom komunističke vlade, dok na čelo u Bukureštu nije došao Čaušesku.
Pre pet godina se na YouTubu pojavio snimak na kome se vidi grupa Sekelja među kojima ima i dece, a koja se u nekom vojnom kampu za obuku sprema za oružanu pobunu protiv “rumunske okupacije”, zbog čega su morali da reaguju i vlada i policija.

Šlezija koja se nalazi na jugozapadu Poljske i severoistoku Češke, i Moravska, koja se nalazi na istoku Češke takođe traže odvajanje. Šleski autonomni pokret traži samoupravu u okviru ujedinjene Evrope, a Šležane vide kao odvojeni narod koji je drugačiji od Poljaka, Nemaca i Čeha. U ovoj pokrajini Poljske imaju podršku skoro deset odsto populacije i tri poslanika u regionalnom parlamentu; u mnogim mestima imaju podršku i polovine glasača. Šležani su najbrojnija nacionalna manjina u Poljskoj, iako su u 20. veku bili prisiljavani da se izjašnjavaju kao pripadnici drugih naroda a njihov identitet želeo da se zatre.

Moravci, barem oni koji misle da su nešto posebno u odnosu na Čehe, optužuju Prag da vrši sistematsko uništavanje moravske kulture, tradicije i jezika, a stranka koja zastupa ove ideje takođe veruje da budućnost Evrope leži u rasturanju njenih modernih nacionalnih država i uspostavljanju novih u istorijskim granicama. Imaju malu podršku, iako ne postoji dvojba da su istorijski gledano “posebni” u odnosu na Bohemiju, odnosno zapad zemlje.

Nema sumnje da su Bavarci posve autentični Nemci, baš kao i susedne Švabe i Austrijanci; imaju svoj poseban jezik, posebnu kulturu, poseban način razmišljanja, a imali su za dugo vremena i posebnu državu, koja se na kraju utopila u Rajh. Uprkos svemu tome, Bavarci su Nemci. Upravo je to razlog zbog koga Bavarska partija – koja traži nezavisnost u okviru EU – nema veliku podršku među stanovništvom. Nakon Drugog svjetskog rata išli su i do 20 odsto, ali od šezdesetih godina stabilno padaju. Međutim, 2008. godine su na lokalnim izborima uzeli 50 poslaničkih mesta, računajući i jedno u samom gradu Minhenu. Pre četiri godine uzeli su 2,1 odsto glasova, što im je najbolji rezultat od 1966. godine.

Spomenimo i slučaj Frižana, koji su posebna etno-jezička grupa koja nastanjuje sever najmoćnije zemlje Evrope ali i istok Holandije.
Iako za sada traže samo autonomiju, ko zna u kom pravcu će to ići kada je dobiju. Sa Lužičkim Srbima je slična situacija, ali su razjedinjeni i svoja prava ostvaruju mahom kroz najveće političke partije.

Italija ima mnogo više problema od Nemačke. Severna liga traži otcjepljenje tzv. Padanije, koja obuhvata ceo seever Apeninskog poluostrva, a postoji odnedavno i pokret koji traže otcepljenje samo regiona Veneto sa istorijskim centrom u Veneciji, i obnovu Mletačke Republike.
Na nedavnom neslužbenog referendumu skoro 90 odsto žitelja ove oblasti izrazila je želju da postane suverena država. Severna liga je jaka i bila je u više italijanskih vlada, a taktika kojom se služe ne bi li ostvarili cilj je sadržana u zahtevu za federalizaciju Italije i veću regionalnu autonomiju.

Rim im je dao široku autonomiju koju su oni iskoristili da bi stvorili jedan od najbogatijih evropskih regiona. Sardinija i Sicilija su takođe na spisku problema koje ima vlada u Večnom gradu; što se tiče ovih prvih, posljednje ankete pokazuju da čak 40 odsto Sarda želi da se otcepi, dok 60 odsto (!!!) želi veću autonomiju. Efektivno, to znači da na ovom ostrvu niko nije zadovoljan postojećim stanjem, i da svi žele da se ono promjeni. Na posljednjim lokalnim izborima postojalo je čak 15 autonomaških i independističkih partija koje zbog ovakve fragmentacije i nesloge nisu uzeli onoliko mesta koliko je trebalo, pošto su zajedno skupile 27 odsto glasova a imaju samo osam poslanika u regionalnom veću.

Flamanija i Valonija su prvobitno bili delovi Kraljevine Holandije, nastale nakon Napoleonskih ratova kao tampon-zona između Francuske i nemačkih državica.
Belgija je nezavisnost stekla 1830, nakon revolucije koja je počela u briselskoj operi; u narednih vek i po, belgijskom politikom su dominirali manjinski frankofoni Valonci, koji su na svaki način suzbijali holandski jezik i flamansku kulturu. Sam grad Brisel je oduvek bio deo Flandrije, ali je postao većinski frankofon upravo zbog te agresivne valonizacije.
Flandrija se posle Drugog svetskog rata oslobodila tog jarma, a progresivna federalizacija zemlje je dovela do toga da danas Belgija ima više konfederalnih nego federalnih odlika i vlast je maksimalno devoluirana u seriji ustavnih reformi koje su se odigrale u nekoliko poslednjih decenija. Ne postoje

Flamanci koji su zadovoljni postojećim stanjem; neki traže otcepljenje, neki konfederaciju, neki dalju federalizaciju, dok neki žele da se Flandrija pripoji bratskoj Kraljevini Holandiji. Tokom postizborne krize pre nekoliko godina, čak se 46 odsto stanovnika ovog regiona izjasnilo za nezavisnost.

Uz Kataloniju, ovo je najpoznatiji primer secesionizma na Starom kontinentu.
Farska Ostrva i Grenland pokazuju znake da bi uskoro mogli da krenu putem nezavisnosti od Danske, a i u Skanelandu, u Švedskoj, postoji minorna desničarka anti-imigraciona partija koja želi otcepljenje od Stokholma. Pojedinci na Alandskim ostrvima, koja pripadaju Finskoj a na kojima žive samo Šveđani, maštaju o prisajedinjenju matici ali su malobrojni.

Laponci (oni kažu Sami) su narod ugro-finskog porekla koji nastanjuje sam sever Skandinavije i čija se teritorija prostire po gornjim polovinama Norveške i Švedske, i na samom severu Finske, ali i po krajnjem severozapadu Rusije: dakle, nastanjuju ogroman prostor i kada bi imali svoju državu bila bi među većima na kontinentu. Sapmi je predloženi naziv za ovu teritoriju, ali za sada ne traže secesiju već samo teritorijalnu autonomiju.

Manje probleme imaju i Litvanija sa Samogitijom (partija koja traži nezavisnost uzima oko pet odsto u svojim okruzima) i Letonija sa Latgalom, u kojoj živi veliki broj Rusa ali i etničkih Latgala od kojih neki veruju da nisu isto što i Letonci.

Francuska nacija nastala je jačanjem centralnog autoriteta nauštrb regionalnih gospodara, a ključnu ulogu u tome odigrala je dinastija Burbona. Može se slobodno reći da Francuska ne bi postojala u ovom obliku u kome danas postoji da nije bilo kohezivnog faktora monarhije. Zbog toga oni imaju mnogo problema na ovom polju.Korzika koja je najpoznatiji primer separatizma u ovoj državi. Korzikanci su drevni evropski narod koji praktično već milenijumima živi na svom voljenom i dragocenom ostrvu. Njihov jezik pripada italsko – dalmatinskoj grupi romanskih jezika. Postoje jake političke partije koje zagovaraju otcjepljenje, a tokom “olovnih sedamdesetih godina” u Italiji, kada se levica i desnica nasilno sukobljavala korzikanski nacionalisti su se organizovali u militarističke grupe koje su pribegavale istim metodama uperenim protivu francuskih vlasti, što na samom ostrvu što na kontinentu. Atentati i bombaški napadi na prefekture, zatvore, poreske kancelarije i kasarne bili su stalna pojava, kao i uvođenje neslužbenog revolucionarnog poreza kojim se finansirala borba. Dolazilo je i do uličnih nereda i oružanih sukoba sa žandarmerijom, sa smrtima na obe strane, ali je danas situacija mahom mirna.

Jelisejska palata ima manji problem i sa Savojem, gde među uslovno rečeno italijanskom manjinom takođe postoji pokret za osamostaljenje ili barem veću autonomiju, kao i sa Nicom i Alzasom koji traže isto. Daleko veću podršku za sececijom pruža Bretanja, koja se smatra jednom od šest keltskih nacija u Evropi, i koja ima svoj jezik i kulturu i duboke historijske i etničke razlike od ostatka romanizovane Galije. Postoji mnoštvo političkih organizacija koje traže nezavisnost, a postoje i njihova militantna krila koja su bombaški napad izvršila 2000. godine u Mekdonaldsu u gradu Kuveru; za sada, traže da se dva bretonska regiona spoje u jednu administrativnu jedinicu. Za razliku od svih njih, Normandijski Pokret ne podržava secesiju već decentralizaciju, i smatra da su Normani jedan od naroda od kojih je nastala francuska nacija, te da su posebni u okviru tog šireg identiteta. Njihov uticaj raste iz dana u dan. Oksitanija je ogromni predeo na jugu i jugozapadu Francuske u kome postoji separatistički pokret ali nije dovoljno jak da bi bio ozbiljan igrač u političkom životu. U procesu stvaranja francuske nacije, oksitansi je identitet u najvećom meri bio integrisan u opšti. Oksitanski jezik je najbliži katalonskom.

Vlada u Parizu ima dva problema sa Španijom: Baskiju i Kataloniju. Premda je ovo pitanje koje se pre svega tiče Madrida, ova dva naroda žive i na jugozapadu Francuske. Uzrok ogromnog broja separatizama koji postoje u Španiji leži u samoj genezi ove države. Naime, nekoliko hrišćanskih kraljevstava postojalo je na severu Iberijskog poluostrva paralelno sa islamskim emiratima na jugu, a neki od njih su postali izrazito moćni. Vremenom, izdvojila su se dva, Kastilja i Aragon, koja su se venčanjem kastiljanske kraljice Izabele I i aragonskog kralja Ferdinanda II ujedinili u jedno. Međutim ujedinjenje nije bilo potpuno već se odigralo u formi personalne unije, pa su Kastilja i Aragon nastavili da postoje zasebno, sa sopstvenim zakonima i parlamentima, premda su imali iste vladare. Da se sve dodatno zakomplikuje, Kraljevstvo Aragon i Kruna Aragona nisu isto: ovo prvo je bilo deo ovog potonjeg – kroz personalnu i dinastičku uniju na čelu sa aragonskim monarhom – zajedno sa Kneževinom Katalonijom, Kraljevinom Valensijom, Kraljevinom Majorkom i Kneževinom Provansom.

Španija kao država nije legalno ni postojala sve do 1707. godine kada je kralj Filip V izdao seriju dekreta kojima je izvršio centralizaciju zemlje i ukinuo autonomiju država pod Krunom Aragona. Time je efektivno stvorio špansko državljanstvo i nacionalnost, a Aragonci su napokon mogli direktno da trguju sa Novim Svetom (do tada, samo je Kastilja imala tu privilegiju). Nakon rušenja Franka, formirane su regioni a neki od njih u svojim statutima sebe smatraju “nacionalnostima” (ustav pravi razliku između toga i nacije, koja je španska). To su Katalonija, Baskija, Aragon, Valensija, Andaluzija i Galicija. Baskija je svakako najpoznatiji secesionistički primer u Španiji, odnedavno i Katalonija, zato što su Baski i njihova militantna grupa ETA bili (a verovatno su i dalje) spremni da se nasilno bore za nezavisnost. Ovaj narod živi u tri regiona, u dve države, i smatra se jedinim staroevropskim narodom koji i dalje postoji. ETA, koju su formirali 1959. godine mladi marksisti, već decenijama se nasilno, oružjem i bombama, bori za separaciju od ostatka zemlje. Za sve to vreme, od obnove demokratije u Španiji i rušenja Frankovog režima u kome su se sve kulturne i jezičke razlike terorom gušile, na vlasti u Baskiji su nacionalisti, od kojih mnogi otvoreno zagovaraju nezavisnost. Prema posljednjim istraživanjima, 38 odsto Baska je za svoju državu, 31 odsto protiv, 13 odsto ne bi glasalo, a 19 odsto ne zna. Ipak, još veću autonomiju želi Katalonija. I oni imaju svoj sopstveni jezik, svoju sopstvenu kulturu, etnički identitet, i sve ostale prerogative koji su potrebni da bi imali i nacionalnu državu. Premda ih ima manjim djelom i u Francuskoj, njihov glavni separatistički pokret je u Španiji, gde ima široku podršku, i većina podržava otceplenje i stvaranje Republike Katalonije. Protesti na kojima se poziva na ovo redovno imaju ogromnu posećenost, a septembra 2012. godine na ulicama Barselone obnovu državnosti tražilo je milion ljudi. Septembra 2013. godine, 1,6 miliona ljudi napravilo je živi lanac duž antičkog Via Augusta, tražeći referendum. Katalonci su na posljednjim regionalnim izborima masovno glasali za pro-independističke partije, koje su formirale i vladu. Još 2006. godine katalonski je parlament u novom Statutu o Autonomiji proglasio svoj narod nacijom, što je potvrđeno od strane 74 odsto stanovništva na referendumu. Španski Ustavni sud je oborio više odredbi ovog Statuta, zbog čega je 2010. godine milion i po ljudi izašlo na ulice. Nedavno je španski parlament odbacio plan o referendumu. Zanimljivo je napomenuti i to da stranke na obe strane političkog spektra zastupaju ovu ideju.

Slabiji separatizam postoji i u Valensiji koja ima snažne etničke, kulturne i historijske veze sa Katalonijom i gde se govori katalonskim. Valensijska levica u ovoj regiji traži ne samo otcepljenje od Španije već i slobodnu konfederaciju sa Katalonijom i Balearskim ostrvima. Međutim, ona nema uspeha na izborima. Slično je i u Andaluziji, na samom jugu Španije, gde se za secesiju zalaže Andaluzijska Partija. Andalužani su priznati kao genetski, jezički i kulturno posebna grupa, ali je pokret za otcepljenje jako slab. Neznatni separatizmi postoje i u Aragonu (gde se više traži priznanje posebnosti i šira autonomija), Kastilji i Leonu, Galiciji (koji imaju svoj poseban jezik, kulturu i identitet), Asturiji, Kanarskim i Balearskim ostrvima (u ovim postoji izvesna simpatija prema katalonskom pokretu) i Kantabriji.
Isti je slučaj i sa Azorskim ostrvima koja pripadaju Portugaliji, gde postoji jedna manja partija koja traži otcepljenje.

I u Ujedinjena Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske imaju separatistie. Neophodno je prvo da se shvati istorijska pozadina nastanka ove zemlje, da bi se shvatilo i šta se tu zapravo dešava. Englezi su prvo osvojili Vels, Kornvol i Irsku, gde žive keltski narodi. U 17. vijeku, nakon što je kraljica Elizabeta I umrla bez potomstva, škotski kralj je seo na engleski presto; nekih stotinak godina kasnije, 1707, došlo je do Unije između Engleske i Škotske pa je nastalo Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije. Manje od sto godina kasnije, Kraljevina Irska (na čijem je čelu sve vreme britanski monarh) postaje deo ove države koja počinje da se zove Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske. Nakon što su Irci stekli nezavisnost na jugu svog ostrva, država dobija današnje ime.

Severna Irska ima većinsko protestantsko stanovništvo, i želi uniju sa ostatkom zemlje, dok manjinsko katoličko irsko traži otcepljenje, ili u formi nezavisnosti (država bi se zvala Alster) ili traže ujedinjenje sa Republikom Irskom. Političke partije koje traže ovo su pre svega Šin Fejn i njihovo militantno krilo IRA (Irska Republikanska Armija). Od kako je laburistička vlada dala autonomiju ovom regionu kao i ostalima, Alster je u najvećoj meri pacifikovan; od pedesetih godina pa sve do kraja devedesetih, Severna je Irska bila prava ratna zona, a segregacija postoji i danas, pa se katolici i protestanti ne podnose i uglavnom ne mešaju.
Škotska ima status posebne zemlje unutar zemlje od samog početka; Škoti imaju svoje zakone, svoja pravila, svoj jezik (koji istina malo ljudi govori), a od devedesetih i svoju vladu koju je posle posljednjih regionalnih izbora sama formirala Škotska Nacionalna Partija. Nezavisnost podržava oko 40 odsto Škota, koji su pored Bretonaca u Francuskoj, Iraca, Velšana, Kornvolaca i Ostrva Man, jedna od šest keltskih nacija u Evropi. Važno je napomenuti i to da škotski parlament koji je doneo odluku o ujedinjenju sa Engleskom nije imao podršku naroda, pa su građanski nemiri tresli Edinburg i Glazgov nakon ove odluke od pre tri veka. Njihova je skupština tada je primila brojna protestna pisma u kojima ih pozivaju da glasaju protiv, a nijedno koje ih poziva da glasaju za.
Škoti sada imaju priliku da demokratkim putem kažu “DA” rješenju koje je obrnuto od ondašnjeg. Velšani, kao i svi ostali, imaju svoj jezik, kulturu, identitet, pa čak i teritoriju: jedino što nemaju je svoja država, koja je deo Engleske već skoro hiljadu godina. Ideja o nezavisnosti je posijana još u 19. vijeku, a danas je podržava oko 20 odsto, što je ogroman broj s obzirom da ne postoji još uvek kampanja koja ide u ovom pravcu. Jedno istraživanje sprovedeno mahom na severu Velsa gde je independistički pokret najjači došlo je do brojke od 52 odsto. Kako će se kretati javno mnjenje ako Škoti izaberu obnovu državnosti, niko ne može pouzdano da kaže. Nešto slabiji nacionalizam postoji u Kornvolu, keltskoj naciji koja više traži priznanje o kulturnoj i jezičkoj posebnosti, kao i veću autonomiju, nego što traži nezavisnost; oni takođe smatraju da pravno gledano Kornvol nije deo Engleske već konstitucionalno vojvodstvo koje ima pravo veta na sve odluke Vestminstera, i da nikada nije formalno pripojeno Engleskoj.

U Mersiji odnosno Midlendsu postoje dve organizacije koje zagovaraju pravo na samoopredjeljenje, bazirajući svoja uverenja na činjenici da su imali svoje kraljevstvo pre nego što ih je danski kralj Kanut inkorporisao u svoju Kraljevinu Englesku. Tu su takođe i Jorkšir, Devon, Veseks i Ostrva Vajt i Man, a svi traže širu autonomiju. Na kraju, treba reći da i među samim Englezima postoji pokret za nezavisnu državu ili barem posebnu jedinicu u okviru Britanije; Engleska je jedina sastavna jedinica ove države koja nema svoju regionalnu vlast, već njom vlada administracija u čijem izboru učestvuju i svi ostali.(Agencije) ♦