Američki Blumberg upozorava: Rusija i Srbija pokrenule novu paklenu igru na Balkanu

 

Neki Rusi se pitaju zašto Zapad, pre svih SAD, treba da se ubaci u područje koje je Rusija uvek smatrala tradicionalnom sferom uticaja. Zapad taj argument ne bi trebao uzimati za ozbiljno u današnjim okolnostima


DIREKTNA  ruska politička i vojna intervencija u Ukrajini i Siriji i skandali oko američkih predsedničkih izbora zasenili su još jedan plan koji Rusija sada sprovodi na Balkanu.

O ovom planu manje se sada priča i manje je nasilan od drugih agresivnih poteza Kremlja, no on zbog toga nije ništa manje važan u ponovo pokrenutoj ruskoj “Velikoj igri”, navodi Blumberg u opširnoj analizi, prenosi portal Faktor.ba. Rusija Balkan smatra svojim igralištem. Inače, ovaj termin skovali su Britanci sredinom 19. veka i odnosio se na rusko-britansku borbu oko sfere uticaja u Centralnoj Aziji. Naime, Britanci su se tada plašili da ne izgube uticaj na tamošnje, pretežno muslimanske zemlje. London je bio opsednut strahom da će druge evropske kolonijalne sile, pren svih  Francuska, da preuzmu kontrolu nad tim područjem. Međutim, tada se umešala Rusija koja je širila svoj uticaj na području Centralne i Južne Azije. Tadašnja “Velika igra”, koja je kontrolisala mineralna bogatstva, završila je 1895. godine utvrđivanjem granice između Afganistana, tada pod Britancima, i Rusije. Kao i bivši delovi Ruskog Carstva i Bliskog istoka, Balkan je za Rusiju odavno “rusko igralište”. Nakon raspada Sovetskog Saveza, Rusija je bila koncentrisana na sebe. Mogla je tek tiho da protestuje u vreme kada je Zapad upravljao raspadom bivše Jugoslavije i kada su kažnjeni tradicionalno proruski raspoloženi Srbi, podseća Blumberg. Zapadni pogled i ciljevi iz tog vremena opisani su i u nedavno deklasificiranoj analizi CIA-e iz 1993. godine.

– Neki Rusi se pitaju zašto Zapad, pre svih SAD, treba da se ubaci u područje koje je Rusija uvek smatrala tradicionalnom sferom uticaja. Zapad taj argument ne bi trebao uzimati za ozbiljno u današnjim okolnostima – navodi se u tom dokumentu CIA-e. Ipak, svet se i danas menja i ovde nije samo reč o nostalgičnim naporima ruskog predsednika Vladimira Putina.

– SAD, kao garant bezbednosti, već neko vreme se povlači – upozorio je i makedonski ministar spoljnih poslova Nikola Poposki u intervjuu za austrijski list Der Standard u decembru prošle godine. Ako se pokaže da je Trampova administracija onako izolacionistička kako je novi predsednik najavio za vreme svoje predsedničke kampanje, Evropska unija će možda da mora sama da održava sadašnji poredak na Balkanu. Rusija se sada oseća vrlo samouvereno dok se suočava sa razjedinjenom i bezubom Evropskom unijom. Zato je rusko mešanje u ovom regionu neminovno, piše Blumberg. Nikolaj Patrušev, šef Saveta bezbednosti Rusije, nedavno je izjavio da moguće proširenje NATO-a i eventualni ulazak Crne Gore, Makedonije i Bosne u ovu organizaciju predstavljaju za Rusiju jednu od najvećih pretnji sa Zapada. Kremlj je već doživeo da je Bugarska, nekad jedna od ključnih saveznica Rusije na Balkanu, ušla u NATO i u EU, a zatim i potkopala projekt izgradnje plinovoda za transport ruskog plina. Sve što Moskva može danas da učini je da podrži proruske političke figure, kao što je novi bugarski predsednik Rumen Radev i da se nada da će Radev da se  odupre zapadnom pritisku, navodi se u tekstu. Putinov cilj je, što se tiče balkanskih zemalja, zadržati ih u neutralnom statusu i da im se, ako je moguće, “priredi pakao” ako požele članstvo u zapadnim strukturama, piše Blimberg. Rusija se zalaže za zatvaranje Ureda visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu (OHR). On je osnovan na temelju Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH, i danas je na njenom čelu Austrijanac Valentin Incko.

– Mi smo više puta skrenuli pažnju našim zapadnim partnerima da već postaje nepristojno da se u Bosni i Hercegovini, koja se smatra nezavisnom državom, zadržava takozvani Ured Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, koji ima pravo da komanduje generalima i može trima narodima

– Bošnjacima, Srbima i Hrvatima koji čine tu zemlju, nametnuti bilo koju odluku – rekao je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na prošlonedeljnoj konferenciji za medije. Na Balkanu, kao i svugde, Rusija testira do koje granice može da se ide i srećna je što ima snažne saveznike među Srbima, kako u Srbiji tako i širom bivše Jugoslavije. Lavrov štiti Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, i podržava njegove napore ka jačanju srpskog identiteta, piše Blumberg. Dodika, koji s emocijama u glasu govori o svom “snu o ujedinjenju srpskih zemalja” i otvoreno naziva američku ambasadorku u BiH “dokazanim neprijateljem Srba”, na Zapadu smatraju izazivačem nereda. SAD ga je čak prošle sedmice sankcionisao zbog opstruisanja Dajtonskog sporazuma nakon što je organizovao proslavu “dana nezavisnosti RS-a”, navodi Blumberg. Za Moskvu je Dodik koristan instrument za ublažavanje uticaja Zapada u BiH i možda čak i podelu države. Odluka Rusije s kraja prošle godine o isplati BiH dela sovetskog duga prema Jugoslaviji od 125 miliona dolara predstavlja, po mišljenju novinara agencije, dokaz kako Moskva najdirektnije  može da pomgne Dodiku, a i dalje da kaže da podržava Dejtonski sporazum. Za nerede na Kosovu, u Crnoj Gori, Makedoniji, Rusija je itekako bila zainteresovana kao i za poslednji incident kad je voz iz Beograda poslan za Mitrovicu. “Kosovo je Srbija” napisano je na 21 jeziku na vozu koji je proizveden u Rusiji što je razbesnelo Kosovare koji su zaustavili voz na granici i poslali ga natrag za Beograd. U samom sloganu nema ništa novo – Srbija zajedno sa mnogim drugim zemljama ne priznaje Kosovo. Kosovski predsednik Hašim Tači, međutim, odgovarajući na tu provokaciju optužio je Srbe da spremaju “krimski model” kako bi preuzeli severni deo njegove zemlje, navodi Blumberg. To je ujedno i ironija jer je Rusija iskoristila priznanje Kosova na Zapadu kako bi opravdala referendum koji je doveo do formalnog ruskog preuzimanja Krima. Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je isti dan nazvao svoga srpskog kolegu i rekao da kosovske vlasti nisu imale pravo da zaustave taj voz. Što se tiče Srbije, Blumberg navodi da se ona ne može smatrati potpuno proruskom, jer je kandidat za ulazak u EU, a više od 40 posto stanovništva podržava takav korak. Međutim, Rusija u Srbiji održava vojne manevre, a većina Srba se sa simpatijom odnosi prema Rusiji zbog istorijskih veza i dubokog nepoverenja prema NATO-u. Rusija podržava makedonski režim koji podseća na Putinov, a proteste iz 2015. godine smatra pokušajem Zapada da preuzme kontrolu nad Makedonijom. U Crnoj Gori, gde je vlada prozapadna i gde pola stanovništva podržava članstvo u NATO-u i EU, Rusi se optužuju za prošlogodišnji pokušaj državnog udara i pokušaj ubistva najviših zvaničnika. Iako bi te optužbe mogle biti politički trik, činjenica je da je Rusija javno obznanila da je njezin interes da zadrži Crnu Goru izvan NATO-a. Na ovaj ili onaj način, Rusija je involvirana u svakoj balkanskoj zemlji i to sve više. To uključuje i propagandnu mašineriju na srpskom jeziku i mrežu prijateljskih lokalnih nevladinih organizacija i medija. Ukoliko se situacija dodatno zapali, političko i vojno mešanje bi će sigurno. Za razliku od svog prethodnika Borisa Jeljcina tokom 1990-ih godina, sadašnji ruski predsednik Vladimir Putin ne veruje da su sfere utiecaja zastarelog koncepta, navodi se u analizi Blumberga.