Država da se konačno obračuna sa fašistima

 
Deset dana je prošlo od najave da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odustalo od optužnice za nasilničko ponašanje protiv sedmorice neonacista koji su napali antifašističku kolonu 7. oktobra 2007. i da će posle šest godina od početka suđenja, samo dvojici od njih biti suđeno i to po optužnici koja relativizuje njihovu odgovornost za nasilje

Info: Dušan Jakovljev predsednik Političkog saveta LSV

DANAS je 9. novembar, Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Naše društvo će i ovaj važan datum dočekati nesigurno u stav, da li je aktuelna vlast dovoljno odlučna u nameri da se suprotstavi ekstremnim pojavama i na primeru pokaže mladima da fašizmu, antisemitizmu i svakoj vrsti netrpeljivosti nema mesta u našoj zemlji.

Deset dana je prošlo od najave da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odustalo od optužnice za nasilničko ponašanje protiv sedmorice neonacista koji su napali antifašističku kolonu 7. oktobra 2007. i da će posle šest godina od početka suđenja, samo dvojici od njih biti suđeno i to po optužnici koja relativizuje njihovu odgovornost za nasilje.
Još nema odgovora ni zbog čega taj proces traje šest godina, a kamoli na pitanje kako je moguće da kada neonacista baci kamen na nekoga to nije nasilništvo?!
Godinu dana je prošlo od paljenja pekara po Vojvodini samo zato što su njihovi vlasnici albanske nacionalnosti, a još se ne zna ništa o početku suđenja ili kaznama za vinovnike koje je policija ubrzo identifikovala i privela.
Za nekoliko dana će biti tri godine od kako Ustavni sud nije zabranio SNP Naši, organizaciju koja je pre i posle toga pravila crne spiskove nepodobnih građana.
Tri i po godine je prošlo od kako je zabranjen rad “Obraza”, ali ih to ne sprečava da organizuju skupove i rade kao da se ništa nije dogodilo, a o preblagim kaznama za najrazličitije “navijačke” grupe do sada smo govorili veliki broj puta.
Kao što je oslobađanjem neonacista i ublažavanjem optužnice tužilaštvo praktično učinilo kamenovanje i povređivanje protivnika neonacizma nekažnjivim, tako se preblagim odnosom u svim navedenim slučajevima, poručuje da fašizam i nasilje ovde nemaju adekvatan odgovor pravne države.
Dodamo li tome prekrajanje i falsifikovanje istorije kroz procese rehabilitacija kvislinga i fašista sve do Milana Nedića, najavu srdačnog dočeka posmrtnih ostataka Dragutina Dimitrijevića Apisa, organizatora više političkih ubistava, mladima se indirektno sugeriše da je takvo ponašanje poželjno.
Ponovo postavljamo pitanje na koje još nismo dobili odgovor. Taj odgovor duguje pre svega pravosuđe, a onda i ostale državne institucije: Treba li još veći broj mladih u ovoj zemlji da postanu članovi neonacističkih, hulganskih ili kriminalnih “navijačkih” grupa da bi institucije sistema počele da rade svoj posao?♦